Ilija Bakić: ISTOK

Ilija Bakić

ISTOK

 

 

“Gavarit Moskva.”

Nebo je naleglo na more i talasi zapinju za oblake, lome se i sivi, sa krestom pene, biju u kamenje i bunkere obale.

Tavariš PolitKom gleda kroz puškarnicu, oslonjen levom rukom na cev lakog topa. Magla slanih kapljica rosi mu lice. Ćort prakljeti, ovako nije ni u Sibiru. Svaki dan oblačno i mokro.

“Piridajemo biljten Krasnaje Armade.”

Negde u sivom klupku zakrešti galeb.

 

“Ej Serjoža, priđi suda.”

Dečak dotrči i čučne pored kamiona. Ispod šubare viri žuti čuperak.

“Davaj rublju.”

“Što?”

“Kak što? Pa dušu da ogrejemo”.

Dečak gleda u crveni nos starca. Papaša.

“Nu, davaj. Bistro, bistro.”

“Ako je opet od kozaka neću.”

“Ma kakvi kozaci. Oni otišli daleko, u Afriku. Ova domaća. Žeže.”

“Ak je tak…”

“Jest. Davaj.”

Dečak baci novčanicu u otvorene šake pa ustane. Blagi vetar zagolica mu paperje brkova.           

“Harašo”, kaže starac, uspravi se stenjući i krene prema selu iza položaja.

“Budi tu. Ak dođu Amerikanci skaži im da sačekaju. Sad će čika Mihail. A i Arkadij je tu negde. Nek se strpe. Kad su čekali do sad mogu još malo”.

I već ga nema, šipči uzbrdo.

Dečak vikne za njim: “Pazi na babuške.”

Gleda kako se starčeva ruka diže u pozdrav i uzdahne. Opet će papaša najviše da uzme al neka, teška mu je duša, sam je, sin poginuo, žena streljana, kuća spaljena.

Popne se na prikolicu, nasloni na lanser i potapše sjajni čelik, “Dobra, dobra Kaćuša”, pa se zagleda u daleko more.

 

“Vojna na Pacifiku okonćana. Imperijalistički rat završen je porazom Japana. U cilju pobede SAD su bacile 4 atomske bombe i uništile Osaku, Nagasaki, Hirošimi i Tokio. Procenjuje se da je broj mrtvih oko 2 miliona. Prema vestima američkog vojnog radija, čija je šifrovana emisija uhvaćena, ne očekuje se da bilo ko od zvaničnika Japana potpiše kapitulaciju jer, prema  stručnjacima, niko iz carske porodice odnosno drugih vrhovnih organa vlasti nije preživeo bombardovanja.”

Značit, nisu mogli da se dogovore. Morali su brzo da unište Japan.

“Povodom ovog događaja taveriš Staljin je naredio emitovanje poruke predsedniku SAD, u kojoj ističe da će na bilo kakav pokušaj napada A bombama teritorija koje kontroliše Krasnaja Armada biti odgovoreno svom snagom. Do sada nije primljen nikakav odgovor na ovu poruku.”

Tako treba sa njima. Oštro i jasno. Treba imperijalistima pokazati pesnicu.

 

Papaša se vraća. Smeje se. Šinjel mu nabubrio na grudima. Osvrće se i žuri.

“Tu si”, kaže dečaku i uđe u kabinu kamiona. Tamo zazveče flaše a malo posle stigne zvižduk. Serjoža skoči na zemlju i priđe. Starac je već otvorio jednu flašu i pije. Grkljan se penje i spušta. Pij, pij, to ti je i ostalo, misli dečak. Odavno je navikao da odrasli od njega ništa ne ne kriju a da ih on razume i nalazi opravdanja za ono što rade.

Starac napuni usta, obrazi mu se naduju, skine flašu sa usana, proguta zalihu i hukne: “Dobra.”

Pruži flašu dečaku.

“Na.”

“Što eta?”

“Ha, vodka nije. Ja ne znajut kak je zavu al je harašo. Žeže.”

Starac gurne šubaru na potiljak, obriše šakom znoj sa čela i zaliže masnu, sedu kosu.

Dečak potegne i proguta. Vrelina jurne niz grlo. Oči zasuze. Kad mu se vid izbistri vidi kako papaša pru\a ruku.

“A gde je Arkadij?”

“Ja ne znajut. Davaj.”

“Njet. A Arkadij?”

“Nje znajut. Nu, davaj, davaj.”

Dečak i dalje ne pruža flašu.

“A tamo je, u šumarku. Nu.”

“Uzmi drugu. Ovu nosim Arkadiju.”

“Eh ti, durak”, pljune starac, okrene se, uzme novu flašu i brzo je otčepi.

 

“Akcija čišćenja zaostalih bandi u Ardenskim šumama uspešno je okončana u saradnji sa lokalnim sovjetima.”

Tavariš PolitKom sedi na sedištu topdžije i igra se ručkom nišana. Magla i dalje prska kroz puškarnicu. Reči sa radija jedva da zapaža. Onda se otvore vrata iza njega i kurir uđe, pored saldata koji, zbunjeni ovolikim zadržavanjem gosta, cupkaju u hodniku, nakašlje se, salutira i izdeklamuje: “Tavariš Politićki Komesare, zovu hitno u štab. UAZ čeka napolju.”

Tavariš PolitKom pogleda mladića iskićenog medaljama, klimne i pođe za njim, ostavljajući vesti, saldate koji salutiraju bez daha, stepeništa, dok mu se kroz glavu okreće samo jedna reč: daleko. Napolju gazi po oštroj travi, seda u vozilo, gume riju pesak i zemlju. Crne gromade bunkera ostaju iza, oblaci ih prekrivaju, urastaju u sivilo Normandije.

 

Serjoža korača kroz žbunje. Teške pešadinke zapinju za prepleteno korenje. Sunce se provuklo kroz oblake i greje mu leđa. Alkohol greje stomak. Na vrhu brda dečak stane i osvrne se. Pa gde se zavukao? Od kako je stigao Arkadij  uvek koristi priliku da se negde skloni. Voli da bude sam.

Laki šum natera ga da se trgne i stisne dršku buretaša. Desno ugleda široka ramena i glavu naslonjenu na kamen, osmehne se i priđe.

 

Za stolom zvecka ordenje a generali se rukuju i tiho razgovaraju. Tavariš PolitKom otpozdravlja klimanjem. Između prisutnih je razapeta karta. Evropa, Bliski Istok, deo Afrike oko Mediterana, obojeni su crveno. Kina i ostatak Azije i Afrike prošarani su crvenim linijama. Obe Amerike, Australija i ostrva koja se penju do Japana su plavi. I Japan je sveže obojen plavo.

Žamor utihne kad u salu uđe tavariš maršal Žukov sa ađutantima. Svi ustanu.

“Sađite, sađite”, kaže blago heroj Otadžbinske vajne, pobednik kod Staljingrada, oslobodilac Berlina i Francuske. U tišini Žukov se nakašlje i počne: “Tavariši. Biljten ste svi čuli. situacija se zaoštrava. Posle sloma Japana Amerika ima samo jednog neprijatelja – nas. Sigurno je da će udariti. Brzo i jako. Fašizam jeste slomljen, sad je ostalo da se odluči izmeđi imperijalizma i komunizma. Oni moraju da udare brzo jer, ako čekaju, otvoriće im se front u pozadini. Svi znate da je potvrđen slom ustanka trudbenika Šikaga. Imperijalisti su pucali u svoj narod. Da bi sprečili nove nerede sigurno će jurnuti na nas. Prvo tim atomskim bombama. Tavariš Staljin je već naredio pojačano osmatranje iz vazduha. Ni jedan bombarder ne sme da se probije. Bilo kakav njihov uspeh može da uzdrma našu sovjestsku vlast u ovoj fazi konsolidacije.”

 

“Aha Kakaljin-Kakaljin-Kakaljin-Kakaljinković”, nasmeje se Arkadij.

“Tu ste. Evo sam vam doneo malo.”

Dečak voli kad se Arkadij šali sa njim. Iako je prošao dug put od svog sela, kroz celu Evropu do Berlina, koga pamti po zoološkom vrtu, i sve do Španije, nikad nije navikao na vojničke šale. A Arkadijeve šale su mu blage, smešne.

“A ja mislio da si mi doneo duvan. Ostao sam bez duvana.”

“Njet. Samo ova vodka. U stvari, nije vodka, nje znaju kak je zavjut ali papaša skažut da žeže.”

“Ak papaša to kaže a on znajut… nu, davaj i sadis suda.”

Serjoža pruži flašu i Arkadij otpije dug gutljaj pa se strese.: “Žeže. A ti?”

Dečak odmahne. Kad je sa čika Arkadijem ne mora da pije ako neće.

Obojica ćute, gledaju u borovu šumo koja raste na nizbrdici.

“Pa, kak mi živjuš Serjoža?”

“Harašo.”

“Kak harašo?”

“Tak. Nema mnogo kiše, toplo je, ima leba, ne puca se, paka … šta više?”

“Da, da, baš tak, praviljno. Mir”, klima Arkadij. Baš tak – mir. Žica njet. Bar se još ne vide…

“A Irina? Kak s njom?”

“Tak… harašo…”

“A skoljka tebja goda?”

“17.”

“Aha, nada ženit tibja.”

“A…” Dečak ćuti. I opet mu nekako milo što se Arkadij šali. On se ne seća svog oca ali bi voleo da, ako je još negde živ, liči na Arkadija. I majka bi, da je živa, siguran je, zavolela čika Arkadija. Ali, dečakovi roditelji izginuli su još 1940. godine, njega su stalno vodili dalje, zajedno sa svom ostalom izgubljenom decom, sve dok nije pobegao. Trčao je za kamionom, saldati su ga bodrili, uhvatili njegove pružene ruke i tako je postao novi sin puka. Zakašlje se da pročisti stegnuto grlo. “Nu, pijte, pijte.”

“Polako Serjoža, ima vremena, ne treba da žuriš nigde. I ovi borovi rastu polako a vidiš kako su visoki i pravi. Ni metak im ništa ne može.”

“Otkud znate da tu ima metaka?”

“Pa vajna je. A i pre je bilo vajni… da, bilo…”

Arkadij gleda stabla. Bilo. Bilo kad smo trčali uzbrdo a odavde po nama tukli frankovci. Bilo. Pola čete je ovde ostalo.

“Uvek je bila vajna. Uvek.”

“Da idemo nazad. Papaša čekat. A skoro će i smena.”

“Da, nada iti. Nada.”

Ustanu. Dečak krene a Arkadij se osvrne pa prospe malo rakije po zemlji.

 

Taveriš PolitKom gleda kartu.

“Normandija i Španija su sad bitni. Odatle naši avioni mogu da stignu do Amerike. Engleska i Skandinavija manje su povoljne zbog lošeg vremena. Tu se mogu očekivati i Američki udari. Pojačaće se PVO. To je prva faza. Šta će dalje biti zavisi od poteza Amerikanaca. Ili vajna ili mir.”

“Kakve su šanse”, pita general pored PolitKoma.

“Za šta?”

“Za oba.”

“Ja nje znajut. Da je Amerikancima invazija na Normandiju uspela možda bi bilo drugačije situacija. Ali, ovako, komunistička snaga je očistila Evropu od fašista. Onda smo morali da se sukobimo sa Amerikancima u Italiji i Africi i… sad nas dele mora, kontakta njet, Japan je slomljen. Kad nam je trebala pomoć, na početku vajne, oni su ćutali a pre rata su pomagali Gitljera… Mir, tavariši, može i da dođe al je pitanje dokle. Ak sad ne krenu, Amerikanci će posle biti jači ali i mi ćemo biti jači. Kad zaživi vlast sovjeta, izgradimo komunizam u celoj Evropi,  Africi i Aziji i zakucamo na vrata Amerike, pa radnici tamo uvide da će imati izbora, do rata, tavariši, mislim da mora da dođe. Internacionalizam proleterske revolucije ne trpi granice…”

“Da živju tavariš Staljin i svetska revolucija”, vikne mladi oficir sa dna stola i ustane. Parolu prihvate svi. Tavariš PolitKom viče iz sveg glasa i punog srca.

 

Serjoža i Arkadij vraćaju se prema kamionu. Dečak gleda daleko more i seća se kako su saldati skakali u vodu, prskali se i smejali dok je iz tenkova i kamiona još izbijala vrelina. U tom trenutku svi su bili deca. I starci, petopozivci, i mladići i on. Svi su vikali: “Ura! Ura Španija”, “Pobjeda!” Pred njima je, do horizonta, ležalo more a iza zemlje koje su oslobodili.

Arkadij korača a ono što vidi prepliće se sa sećanjem. Nema reči. No pasaran. Jedino se toga seća. I one melodije. Pokuša da je zapeva ali u grlu krklja. Revolucija, Internacionalizam… to su bile lozinke za polet. I svih onih priče o anarhističkoj komuni se seća. I prašine, kamena. Samo oni su još uvek tu. Nepomereni. Njima poraz, logori, streljanja ništa ne znače.

Brujanje iznad glava natera obojicu da dignu poglede.

Eskadrila Jakova proleće kroz oblake.

 

“Tavariši. Druzja.”

Žamor se stiša.

“Ja moram da idem dalje. Konkretne zadatke saopštiće vam tavariš Obrov. Do svidanja i živeli.”

Oficiri stojeći isprate  tavariša maršala Žukova pa posedaju.

“Nu, a sad, pre nego podelim zadatke, dajte da nazdravimo sa po jednom domaćom”, kaže tavariš predsedavajući.

Aplauz.

“Domaća. Juče stigla. Nikita, davaj.”

 

Papaša hrče u kabini. Desna noga viri mu kroz prozor vrata. Dečak se okrene Arkadiju i namigne pa udari u vrata kraj starčeve glave i vikne: “Papaša, papaša, stavaj.”

“Što”, trgne se ovaj.

“Kuda kaćuša papaša? Kuda kaćuše?”

“A?”

“Neko i vkral.”

“Ćort prakljati. Serjoža, davaj zbrajovku. Davaj”, viče papaša i pokušava da ustane ali noga ga, zaglaviljena u prozoru, ne sluša. “Davaj Serjoža. Bistro!” Papaša se iščupa, gurne vrata, iskoči i potrči a pantalone mu spadnu do kolena. Opasač je zaboravio da zakopča.

Dečak prsne u smeh.

Starac ga pogleda, osvrne se na prikolicu i pljune. “Ćort s taboj Serjoža. Sa sedom kosom se šališ. Huljigan jedan.”

Onda ugleda  Arkadija koji se takođe smeje. “Eh vi…”

“Papaša, nemoj…”, brani se nevaljalac a suze mu klize niz obraze.

“Eh vi… Nu, davaj vodku pa se povratim.”

Arkadij mu je pruža i ovaj otpi dobar gutljaj. “Dobra”, hukne.

 

“Tavariš PolitKom. Paćemu malčite? Skažite nam kak je na obali. Šta rade saldati. Kak su topovi 76 mm?”

Tavariš PolitKom pogleda generala. U stomaku oseća toplinu.

“Nu?”

“So harašo tavariš general. So narmaljno. Topovi gledaju u Angliju i preko nje. Čisti su. Saldati su dobri.”

“Tak? To  jest harašo.”

“Njet harašo, tavariš general. Njet. Saldati dobri, nu, skoljka dugo? Neki od njih su od Staljingrada i Moskve u napredovanju. Cela Krasnaja Armada je 2 goda samo išla napred. Kroz Evropu do Germanije i obala Evrope i, preko Španije,  u Afriku. I skoljka još? Čekanje njet harašo. Vajska mora iti napred. Saldati to hoćet. Da idu do kraja. Da se ova Revoljucija skanća. Oni su pošli da stvore Novi svet, novoga čalovjeka i sad ne sme da se staje. Revoljucija njet okonćana.”

 

“Slušaj ti menja Arkadij Borisović Nježinski. Šta ste pričali ti i Srjoža?”

“Što? Ništa.”

“Ja ne znajut šta je bilo s tobom i neću da znam. Bolje je da ne znam. Ti si za minja saldat kak i ja. Jest petopozivac ali saldat. Vidiš da smo ovde rezerva. Prava vajska je napred. Ovaj ovde dečak, ja star i ti još jak. Što si ti sa nama a ne napred, u Angliji, ja nje znajut. Dal si nešto zgrešio ili njet, to jest tvoja stvar. Ali nemoj mnogo da se družiš sa dečakom. Zavoleće te. On je maladjec i treba mu otjec. To što ima uniformu nije ništa. Ako bi se tebi nešto zgodilo… On tebja voli. Ja sam stara kapa i za njega nisam važan ali ti… razmisli. Panjemaješ ti menja? Dete je to.”

“Panjemajem papaša, panjemajem.” Arkadij klima i gleda dečaka koga su poslali da, s vrha brda, javi kad ugleda smenu. Serjoža gleda prema kamionu, u dve prilike u žutim uniformama, i krivo mu je što su ga oterali da ne čuje razgovor. A on je ipak već veliki. I voli da sluša ozbiljne razgovore.

 

“Revoljucija njet okonćana. Nada ceo svet staviti pod crvenu proletersku zastavu. Treba Novi svet napraviti. Bolji od onog što je stvorio Gitljer. Komunizam, druzja! Ravnopravnost, Sreća, Sloboda. Da svi budut srećni. Nada Revoljuciju svršit pa decu praviti. Sad, odma. Da se spali staro, kako što smo spalili Berlin, da se pobode nova zastava.” Tavariš PolitKom oseća kako mu reči naviru i guše ga. Velike reči kao one u filmovima za saldate.

 

Panjemajem papaša, kak ne. Al  njet ono što ti misliš. Ti ne znajut da sam ja bio ovde i borio se. I izgubio. I proveo godine u francuskom logoru sa drugom braćom i sestrama internacionalcima. I pobegao pre nego što su hteli da nas predaju Germanima. I skrivao se dok vi niste došli. I izdržao sva ispitivanja svojih. Ja jesam saldat Revoljucije. Samo, svi moji druzja su mrtvi. Neki su poginuli u jurišima ali od metka u leđa i ja znajut da su nas izdali oni iz Internacionale, oni koji su poslali sve anarkiste, kolebljivce i druge za njih nepodobne. Žrtvovali su nas. Čak i ako su naša rešenja bila bolja – nismo uspeli. Boljševici su nas pobedili i mi ćemo nestati. Kao kad pokosiš livadu pa baciš kosu. Sena ima a sečivo zarđa. Naše je da zarđamo. A nova trava će da nikne. Novi čalovjek i novo doba. Samo ne kak smo mi, anarkisti dumali. I zato ja malčim. Nemam čemu i kome pričati. A ni pesama ne mogu da se setim.

Arkadij potapše starca po leđma. Ni pjesam više njet.

Samo prah.

 

“Revoljcija druzja!”

Tavariš PolitKom vidi kako oko njega svi stoje. Kao u filmu, kad se ježiš od reči slike.    “Velika Revoljucija!”

Oči su mu pune suza.

 

Novi čalovjek sedi na vrhu brda i baca kamenčiće u ponor pred sobom. Ne osvrće se više.

 

“I zato, za Novi svet, nada bajonete u zube staviti, preplivati okean i Ameriku osloboditi!”

 

                                                (Nastaviće se.)

 

1994.

/* */