Goran Segedinac: SANJAR

Mali Manzin je ponovo buncao. Njegova majka, ponosna Sanjarka sa iskustvom od preko milijardu godina pažljivo je posmatrala monitor iznad njegovog čela. Znojio se.

Slike su se brzo smenjivale a ona se sećala dana kada je rođen i kada je tek počinjao da sanja. Bilo je to vreme kada je Planeta bila čista i nedirnuta. Vreme harmonije i napretka. Često bi zajednički maštala sa svojim mužem kako bi bilo divno da njihovom jedincu prvi pokušaj bude uspešan, da on bude taj kome će poći za rukom ono što nije pošlo niti jednom Sanjaru.

A onda su se pojavili Oni, i njihove roditeljske nade su se srušile.

U početku ih je sa velikim interesovanjem posmatrala na monitoru, ali ubrzo su postali dosadni uklopivši se u kliše svojstven svim početnicima. Manzin je gajio čudnu ljubav prema njima. Verovao im je dečački iskreno, trudeći se da im skrene pažnju na sebe daleko više nego što su to u svojim vežbama radili njegovi vršnjaci. Oni nisu bili gluvi za njegove pokušaje, ali bi se po nepisanom pravilu na kraju sve završilo krahom. Manzin je patio zbog toga ali nije odustajao, već je uporno pokušavao da ispravi stvar pružajući im novu šansu. Poput brižnog roditelja nastojao je da obriše greške i stvori iznova. Oni bi se razvili do određenih granica, uzeli sve što bi im nesebično pružio, a zatim ponovo skrenuli sa puta. Gotovo da ne postoji ono što nije činio u svojim naporima da ih ispravi: spaljivao ih je do temelja, molio, plašio, nagrađivao i korio, čak je i u nekoliko navrata zatvarao deliće svoje dragocene svesti u njihova nesavršena tela.

Bez uspeha.

U poslednje vreme, njegova volja počela je da jenjava, i za nju je to predstavljalo ogromno olakšanje. Sve češće bi se budio a to je bio siguran znak da je počeo da uči na sopstvenim greškama i da će uskoro biti spreman da krene dalje. Možda nije bio genijalan, ali bio je na pravom putu da postane vrhunski Sanjar.

Već nekoliko dana intenzitet događaja na monitoru je rastao, i samo njeno bogato iskustvo sprečavalo ju je da im ne pripiše nepredvidljivost. Predeli su goreli, život se gasio i bilo je samo pitanje trenutka kada će se nemiran san pretvoriti u apsolutni košmar.

Oni su uništavali, do te mere da ih verovatno ni prekaljena Sanjarka poput nje ne bi mogla obuzdati. Na svu sreću, i Manzin je uviđao isto.

Morala je da utiša zvuk, jer su krici sa ekrana postali toliko glasni da su se mogli greškom umešati u posao njegovog oca koji je takođe sanjao, doduše nemerljivo sigurnije, u susednoj prostoriji.

Odjednom on otvori oči. Ona mu spusti ruku na čelo i uputi pogled pun ljubavi.
„Ne vredi mama“, progovori tužno. Bilo je nečeg tako lepog u njegovom sanjivom pogledu. „Ne mogu više da se trudim oko Ljudi…“

„Još malo sine“, odgovori mu ona tiho. „Još samo malo i doći će kraj. Znaš i sam da je sve stvar vežbe.“

Očigledno umiren njenim glasom on zažmuri i gotovo istog trenutka slike zaigraše svoj ples ludila. Stvar je zaista bila van kontrole a to je bilo dobro po malog. Koliko god joj je bilo teško da ga ostavi, više nije bilo svrhe da sedi pored njega. Trudeći se da stvori što manje zvuka ona ustade sa stolice i na vrhovima prstiju se zaputi ka prekidaču i ugasi svetlo. Na izlasku se osvrnu još jednom da bi se uverila da ga ostavlja dobro pokrivenog. Disao je duboko.

Ne brini sine, pomisli, uskoro će sve biti gotovo. A onda ćeš stvarati savršene svetove.

/* */