Dragan R. Filipović: TRI (MILIONA) KOSTURA

Student je imao cvikere, glad za znanjem i glad za duvanom, i maskirnu uniformu.

Oko njega zimska Bosna, metar-snegovi i vetar jaučni kom brda i surduci nisu zapreke do šume gole a odelo šarom prolećno, impregnirano znojem i kalom kao da sarađuje upuštajući ledene plazove do drhtavog tela.

Gledao je čađavu kuću u kojoj su njegovi saborci mučno brodili kroz snove pune gruvanja i jauka, zborišta utvara, i, kao da pored njih leži, ču mrmolj pravdanja drugih pred nekim strogim sudom, muklo ječanje zahteva za svojom osudom i kletve namerene svakom ko je znao da veliki povodanj dolazi.

“Imaš li duvana?” odnekud je izbrčio mali Grujo, zbog trajne nesanice večiti stražar jedinice koju svoja strana ima negde u nesvesti i trudi se da je zatrpa ne bi li težom potonula do dna postojanja a bivša svoja strana kune i traži ko zlata nesit blago cara Radovana.

“Odakle?” drnuo se Student. “Vežbaj jogu pa puši.”

“Tamo”, pogledao ga je stražar odsutno, “će biti i vatre, i dima, i neće biti nimalo hladno. Da li će biti duvana?”

“Ako ga ponesemo.”

Otišao je Grujo, otišli su i glasovi snevača i Student stade pored tenka.

“Vreme je”, pomilovao je hladni oklop, “da ti dam ime.”

I video je šume i krčevine Jelove gore, dolju mirisnu i cvetnu ispunjenu zukom pčela i svoju braću kako sa pataricama jure ka komšijskoj postavi zatečenoj u milionitom pokušaju izmeštanja kamena međaša, po njihovoj priči skrajnutog u nepravdu tokom davnog zemljotresa na Primorju; stajao je, nevidnjiv, kao i kad se to stvarno zbivalo, pored oca Ranisava i najmanjeg brata Mida Skojevca, koji su sa dovratka nadzirali početak i tok bitke.

Iako svojta, plještali su kočevi kao po dušmanu; iako je poštar, loše skriven, gledao, kroz psovke i zapomaganje pominjali su vlast kao da ona koliko sutra uplavljena neće doći i plavljenjem podsetiti na reči koje se u usta ne uzimaju.

“Tajo, tajo,” cupkao je Skojo nestrpljivo, “da drešim Milisava?”

“Jok, jok, jok,” ponosno je odmahnuo roditelj, “još smo jači!”

A deda Milisav, dobro vezan za stolicu, klatio se napred nazad slineći i bez upotrebe suglasnika pričao ognjištu o nekoj od svojih brojnih bitaka posle kojih ga je po šest njegovih savlađivali ponovo vezivalo do sledeće velike nužde.

Pomilovao je dedu smešeći se i opet metal ujede golu ruku.

“Nećeš”, šaputao je mašini nežno, “dobiti ime. Biće to krik, vapaj. Biće to mrtvima poziv.”

Otpasao je nož i otvorio kantu s bojom, umesto kičice zalomio daščicu od skršene gajbe u kojoj je neka dobra duša za Božić poslala od svoje sirotinje odvojeno i na boku T84 napisao “DREŠI MILISAVA”.

Uvukao se u sobu i kroz zaparni bazd se probio do krpa koje je svojim krevetom nazivao. Kad se ušuškao, sklopio je oči, prizvao sećanje i otpočeo čačkanje onog što mudar izbegava, jalov sanja a lud raspiruje.

Znao je da štete može biti i po njega i po ovaj Svet senki kroz koji gazimo uvereni u postojanost njegovu.

Može, ili hoće, ko zna?

Mudar?

Jalov?

Lud?

Ili zbog čačkanja nerođeni?

* * *

Negde u mraku večitom stotine lanaca se zvoneći zatezalo i otpuštalo, i šgrgut strašni je iskao štogođ da ublaži žeđ vekovnu.

Za tren je zastao, kao da sluša, kao da čeka, i kad se opet pomerio bio je to zveket nade, zveket pretnje.

“Nećeš…” šaputao je mrak.

“Zboriš?” začudio se vezani. “Znači, strah.”

“Nećeš, nećeš, nećeš…”

* * *

“Za vedra neba lako je leteti”, umovao je Turčin koji se zvao Zigfrid, imao nemačko ime, adresu i poreklo.

Samo mu je boja bila malo nepogođena.

Leteo je umišljajući borbeni let iako zemlja ćuti a po nebu lete samo oni s dozvolom sile, pevao ruske pesmice i ganjao iz glave čudne misli o gradu s minaretima i mirisnom kupatilu u koje žuri da se s hurijama zabavi.

‘Mora da je nešto iz literature’ objasnio je sebi i prešaltao se na germanski folklor i kulturu:

“Klinge klaine Vrulings lied, kling hinaus ins weite…”

A onda je motor umuknuo i F-15 je stao.

Očekivao je s treninga poznat osećaj pada, očekivao je prskanje o zaleđenu suverenu i zatvorio oči naprežući se da ne upusti u um varvarske reči i molitve.

Prekrstio se nešizmatički, očitao preporučeno i odlučio da se hrabro suoči sa smrću i oprezno dopustio levom kaku da ogoli njegovo k’o ugarak crno oko.

Dopustio je da mu se donja vilica odvali i bale procure; petlja se sama odvezala i ispustila prerađeno pivo u letački kombinezon.

Avion je nepomično lebdeo koju stotinu metara nad Ozrenom.

Zgrabio je mikrofon nameran da zove bazu, brodove, AWAKS-e, bilo koga, a tišina je navaljivala na njegove bubne opne kao da je Keopsovo roblje u tom smeru gura.

S istoka se pojavio helikopter ukrašen zastavom kojom su mu kao biku crvenom krpom mahali učeći ga da razlikuje dobro i zlo po rasporedu boja u troredu, i Zigfrid je potegao dugmiće i palice ne bi li tu drskost krvlju izbrisao s plavetnila.

Ništa.

Gazela je prišla i umirila se iznad desnog krila. Na vratima je sedeo Student u radničkom kombinezonu, cigaricom (napokon nabavljenom!) u ustima i majstorskom torbom oko vrata. Sišao je na krilo, dao znak pilotu helikoptera da dođe za pet minuta i zaputio se krilom mirno, kao da po najširoj njivi Vojvodine gazi.

“Šta je, majstore”, viknuo je prema kabini. “Zatrokir’o?”

“Gremlin!” sledio se Nemac. “Smrt.”

Student se popeo na trup i zaputio ka repu i isprepadani pilot je nepomično slušao lupu čekića, resko škripanje turpije i zubarski zvuk bormašine, pokušavajući sebe da uveri da je i ovo iz literature a on je u bazi i sve sanja.

“Alo, šofer” pokucao je nebeski mehaničar po poklopcu kabine. “Kresni!”

“Was?”

“Verglaj!” pojasnio je Student rukom i nevidljivim ključem. “Startuj mašinu, jebo te bog gluvi!”

Zigfrid je pritisnuo dugme.

Plamen je suknuo, slatka buka mu je osnažila srce i krv je zakolala kao nekada. Dao je gas sladeći se prizoru naglog starta i nebeskog mehaničara kako pada raznesen repom i crvenoj krvci koja procvetava kroz snežni pokrov hladan i beo.

“Dobar, dobar”, mahao je Student rukom, “ne muči mašinu. Samo leruj.”

Znoj je pekao, suze su pekle, i kad je Gazela došla Zigfrid je jecao na nekom čudnom jeziku pominjući kismet i ahiret.

“‘Ajde sad!” viknuo je Student kad se uspentrao, i glas je nadjačao buku elise i motora, “Vozi, Miško!”

I avion je proparao nebo u pravcu juga.

* * *

Jedan lančić, tanak i od patnje nečje iskovan, pukao je.

Strašni se zaorio smeh i suluda radost uvredila je mrak.

Iz ničega se otvorila česma zlatna i živa voda je potekla. Kraj nje čaša optočena draguljima.

“Žedan sam!” grmelo je traženje vekovima nečuto u ovoj spilji apatije.

“Nećeš…” šaputao je mrak.

Negde u daljini čuo se doboš i jareći glas ponemčice:

“Es wierd bekant gegeben! Es wierd bekant gegeben! Daje se na znanje! Šicer pita ko je zapalio žito…”

“Student nije!” zamrmoljio je glas odbrane. “Student je nevin.”

Naljutio se mrak, opasno, i crnim je prekrio zvuk i ukazane likove Šicera, dobošara i plamičak odbrane.

* * *

Kad je oficir izašao iz belog oklopnog vozila s plavom zastavom, student se sturio.

‘Kad se sad nisam šlogir’o, nikad neću!’

Lik iz sna mu je pružio ruku:

“Major Šicer.”

“Student.”

“Obavešteni smo da imate teškog naoružanja.”

Led pod čizmom, led u očima. Student je upalio malo vatre unutrašnje da se ogreje.

“Imamo debelog Mikajla!” zakreštao je mali Grujo i tridesetak odrpanaca, koji su godinu dana držali ovu čuku izdržavajući napad za napadom, slatko se nasmejalo.

“Iako sam rođen u Dortmundu”, izdeklamovao je Šicer na tečnom srpskom, “sviđa mi se vaš smisao za humor pod ovim okolnostima.”

Student zausti da pita čuje li nekad u glavi zvona i liturgiju, sanja li Belog anđela, cupka li nesvesno nogom kad čuje trubače; Htede, a kaza:

“Imamo onaj tenk.”

Odmereno, s rukama na leđima, kao kulak u obilasku svog poseda, mirovni oficir je odšetao do do tenka. Sneg je ruskao, grančice su pucale, a negde u šumi gavran graknu i zalepta krilima.

Šicer je stao i neka senka je tek na tren zaplesala po njegovom ljubaznom licu kad je spazio ćirilični natpis.

“Palite li?” mahnuo je Šicer glavom ka cevi.

“Ja sam”, reče Student, “nevin.”

Oficir ga je pogledao čelično-sivim očima metalskog radnika.

“Ne kažu tako.”

“Onda će se iznenaditi kako je gadno kad palimo.”

“Pazićemo, pazićemo… Nego, juče smo izgubili jedan avion”, pažljivo se zagledao u lice sagovornika.

“Milo mi je čuti.”

“Negde iznad vas prekinute su sve komunikacije s pilotom. U stvari, mi smo njega čuli, a on nas ne.”

“Pa šta reče?”

“Svašta, svašta… Da stoji u mestu, da gremlini popravljaju avion, a punom brzinom je šibao sve do Sredozemnog, i neposredno pred pad je buncao o nebeskom mehaničaru i sebi-lancu koji vezuje strašnu neman. Nismo uspeli da ga spasemo.”

“Ni struje nemamo, a kamoli neke ometače.”

“Vidim.”

Student je osetio zov čačkanog i umor od ove sitne igre. “Šicer”, upitao je, “ko vam je uvalio te kante? Zamislite da neka padne na grad i pobije pošten svet!”

Oficir je stisnuo usne do beline.

“Hans”, pozvao je vojnika koji je nezainteresovano šarao prutićem po celcu, “krećemo!”

Otišao je bez pozdrava.

“Nije ovaj došao zbog tenka” gledao je mali Grujo za borbenim vozilom.

“A zbog čega bi?” obrecnuo se Student. “Položaj je snimio i CNN, a ovi znaju i gde kenjamo!”

“Došao je”, svečano se isprsio nesaničar, “zbog imena tenka! Mora da je neki konkurs u pitanju, valjda ti je jasno!”

I bilo je. Na potpuno drugi način, ali bilo je.

Student je zamišljeno gledao u bela slova. Nešto se valja iza brega, iz njega, slutio je. Prepipao je džepove,izvadio paklo cigara, kresnuo benzinac i žudno povukao.

“Pederu,” zabezeknuo se Grujo, “otkud ti?”

Nebeski je izvadio cigaru iz usta, zablenuo se kao da gleda aktiviranu “kašikaru” i pošteno rekao:

“Uzeo od pilota.”

“Sereš, ali daj.”

Dunuo je sever i neimenovani vođa, koji se lane mesec dana skrivao od mobilizacije, zakleo da će dezertirati prvom prilikom zabezeknutom majoru zaglabalom u izvesnost odbrane Kali-Juge i čuvanju zenice oka Njegovog i drndao isprepadane oficire sve dok stvarno nije zapucalo i dok mu se nije ukazalo sve ono što je studirajući u Beogradu ismevao, uhvatio je u sebi skriveno cviljenje upućeno vezanom.

“Evo”, tupnuo je paklom o kažiprst. “Noćas ću i ja stražariti sa tobom.

“Stiglo te” sažaljivo je konstatovao Grujo i slasno povukao dim.

* * *

Dole, u štabu mirovnjaka, u sobi ispred koje su mrtvu stražu od isto obučenih a neobaveštenih čuvala dva Kanađanina s mađarskim bljescima u glavi, Šicer je stajao ispred karte Balkana premrežene brojnim linijama različite debljine i boje. Bila je iscrtana na providnoj plastici i osvetljena reflektorima sa obe strane.

Jedna tanka, skoro nepostojeća nit, polazila je od baze u Germaniji a završavala se u moru debelom. Gledao je netremice, kao da vidi i avion i Ismaila preprogramiranog u Zigfrida, pa je naglo optrčao i zagledao s druge strane.

I opet.

“Vidiš”, pokazao je zatupelom pratiocu, “nestala je kad je pilot umro. Pokušao sam da je iscrtam s druge strane. Nestaje.”

“Avion se vratio u bazu zbog kvara”, rekao je Đovani, plavokosi Italijan od jedno dva metra/sto kila žive vage, svojim žvaćućim teksaškim akcentom

“Nek ne kreće drugi” zamišljeno je odmahnuo Šicer. “svaki lanac nam je sada važan. Nemamo ih na bacanje.”

“Iskujte nas još.”

“Kovač se ljuti. Iskovao je dovoljno, a naše je da gazdujemo valjano.”

Naglo, kao da se iznenada setio, legao je ispod karte i začkiljio na jedno oko pokušavajući da kroz splet poluprozirnih površina koje su spajale linije s obe strane nađe ikakav trag povezanosti one raspukle. Nije ga bilo.

Onda mu za oko zape neka promena.

“Mentol”, grubo se obratio podređenom. “Hitno zovi Skoplje!

Možda je osvetljenje loše, možda napon varira, ali kao da još jedna linija bledi!”

* * *

Na umišljenoj međi između umišljene Makedonije i umišljene Srbije, u toplom kontejneru jedan plavi šlem je spavao, a jedan već ceo sat posmatrao kazaljke.

Zvao se Ferid, bio je crn kao ugarak, i nervozno je bacao pogled ka usnulom kolegi Majklu iz Londona, sticajem okolnosti još crnjem nego što je on i sa ožiljkom na licu kakav vračevi prave momcima po Africi da bi se devojke na smrt zaljubljivale kad ga vide.

Nadao se da će Majkl čvrsto spavati bar dok ne prođe najavljena kompozicija sa dvadeset cisterni benzina i mašinovođom spremnim da tutne u džep 3000 DEM za gledanje na drugu stranu.

Ugasio je radio koji je čudnim jezikom pričao ko zna šta i napregao sluh.

“Feride”, javio se kolega ne otvarajući oči. “Ne spavam. Ne nadaj se da ćeš ga propustiti. Kad voz dođe ti mu nećeš prići bliže od pet metara. Ja ću obaviti posao.”

“Zar sumnjaš…”

“Ne sumnjam”, zabelesali su jaki zubi na tamnom licu, “znam. Vi, crnci, bi za šaku para prodali i rođenu majku!”

I čuli su pisak lokomotive, i kloparanje s Juga.

Izašli su u studen i Ferid je poslušno stao na propisanom razmaku: beli gazda je beli gazda iako je crn i u snu ponekad pevuši “Mundia mula katema, silame si kvata ku angula…”

Majkl je sanjarski gledao u crno-belu planinčinu dopuštajući mislima da lutaju po prostorima kud su se misli njegovog kolege kretale. Upustio se u tu igru mirno, znajući da isušenje s lakoćom može pobediti, i zamišljao nekoliko kompozicija po 3000 DEM dnevno, sebe u otmenim kuplerajima samo s šlemom na glavi i čizmama na nogama kako vrši smotru kurvi plavuša, mlečno belog tena, proverava im bojevu gotovost, pa traži bič.

U toj slici planine, u boji i odsustvu boje, u oko mu je odsjavao crveni auto, japanski, neuništiv, specijalno za njega napravljen u kom jezdi kroz saobraćajnu vrevu nemilosrdno čukarajući aute oko njegovog i lažno se izvinjavajući zakačenima.

Začudo, grad je bio afrički.

A voz je dolazio otežući kao što priliči vremenu ovom i važnosti njegovoj.

Uočio ga je.

Učinilo mu se da voz ide nekako pored koloseka, i da svetla nema. Jebeš ga, noć je, pa se svašta čini.

Trudio se da nazre koliko vagona ima i milo mu je bilo što kraja kompoziciji nije nazirao. Ovo će biti za orden.

Dade znake.

Kloparanje promeni ritam, metal o metal škripom se stisnu.

Požurio je lokomotivi od sjaja ordena ne videći da svetla stvarno nema a ima koloseka više, od srebrnih šina i hrastovih pragova pravljenog.

“Papire!” oštro je podviknuo i uperio lampu.

Oduzeo se, upišao i odmah sledio.

Kroz prozor se pomolio kostur s šajkačom na lobanji.

“Evo papira!” pružio je vojničku knjižicu i propisno pozdravio.

Klapnula je kost o kost.

Majkl je nevoljno pružio ruku i primio dokumenta u sebi preklinjući Ferida da prekrši naređenje, priđe i uzme i pare ako hoće, i nek ide s vozom u tri pizde materine ako mu to duša ište.

Ferid je kolutao očima, zviždukao i posmatrao pejzaž.

Otvorio je knjižicu: ćirilica, a čitljiva.

“Kaplar Radojica Grujić”, prošaptao je najcrnji Englez na svetu.

“Od majke Grozde, oca ne pamtim!” potvrdio je vojnik. “Nikog od roda više nisam znao. U onom Prvom, krenuo sam u borbu protiv tvoje braće i pobratima, protiv soja-nesoja sa kojim života nema.

Ono kad je Srbija samo u maršu lednom postojala, kad je preko Albanije išla, nas desetak je zalutalo. Ka Jugu, znali smo, i tabali smo kroz klance, i sve nas je manje bilo.

Kad smo nas dva ostala, našao nas je Arnaut i ponudio da se u njegovom fisu okrepimo. Ima ih i ovakvih i onakvih, čuli smo, opreza je bilo, ali zima i krš kriknuše kroz ove kosti smrzle: “Idite, i tako noć s nama nećete preživeti!”

Jesmo, otišli smo, i lepo jedosmo i još lepše zaspasmo. Probudio sam se mrtav.

Čuo sam staru majku kako vrišti, video sam tvoje kako mi kuću pale i ubijaju mi majku smejući se kao da znaju da je te noći jedna loza zatrta. Ovo je pašo pehar pun krasnog vina, krvi njene, nazdravi mi!”

Sama s’ ruka paši diže, sama noga kroči bliže. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša, a te kosti smejaše se…Bog da prosti.

Iz vagona izađe drugi kostur.

“Ja sam Milica Sarajka”, kaza. “Moji su gulili po Njemačkoj dvadeset godina, znoj su lili, krv propišali da kuću skuće i mene zbrinu. Komšije su kuću porušile, a mene u drugu, javniju zbrinule. Voleli me kljasti i suklete, od ljubavi silne gasili mi pikavce po telu.

Moji su saznali da za izlazak treba platiti. Sve su prodali, debelo se zadužili i dali pare sarajevskom Robinu Hudu. A ja, već mrtva, gledala sam kako ćerku živu čekaju i kako od svoje ruke zbog mene umiru.

Evo, pašo, pehar krasnog vina, znoja njihovog, nazdravi mi!”

Sama s’ ruka paši diže, sama noga kroči bliže. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša, a te kosti, smejaše se…Bog da prosti.

Iz voza izađe treći kostur.

“Ja sam Dragan Voinović, sa Kosova ravna. U ono doba što mirnim sad zovu, u mom šljivaku me do smrti prebili Šiptari. Pao sa duda, rekla vlast.

Imao sam malog ženu i malog sina. Ona je pravdu tražila a našla ludilo i vrišteći o pravdi i bogu umrla u “Lazi”. Dete je htelo osvetu, a malo, a rekoh, vreme je opšte ljubavi bilo, a uši u koje je reči izgovarao bilče su tvrdim voskom začepljene. Molilo je, plakalo i u suzama umrlo.

Evo, pašo, pehar krasnog vina, suza dečjih, nazdravi mi!”

Sama s’ ruka paši diže, sama noga kroči bliže. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša, a te kosti smejaše se, Bog da prosti.

Iz celog voza pomoliše se lobanje i ruke s peharima.

“Feride, piješ li?” zabrujao je poj.

“Ne, vera mi zabranjuje” mirno je odgovorio crnac. “A i moj kolega je izgleda previše popio – eto ga tu, leži kao da više nikad neće ustajati.”

“Feride, hoćeš li 3000 DEM da ovaj voz propustiš?” zašuštale su pare kao gaj na vihoru u proleće.”Uzmi, Feride, ti ovde nisi zbog razapinjanja lanaca, zbog para si napustio svoju reku, svoje pleme!”

“Ne, nije sve u parama” zahvalio se plaćenik, “idite slobodno, a ja ću sutra predati izveštaj, proglasiće me ludim i vratiti mojoj reci i mom plemenu.”

“Diži rampu, Feride” pustio je mašinovođa zvižduk pare, “i čuvaj se ovakvih pijanki!”

I voz uđe u umišljenu Srbiju da je stvarnijom učini.

* * *

Kad je lanac ciknuo, i grohot se prolomio iz mraka izbi Šicer s mastiljavim plajvazom u ruci, majstorskim.

U levoj je držao smanjenu kartu i pokušavao da ucrta raskinuto, da iz nevidljivosti ove iz nepostojanja povrati lanac u nevidljivost Sveta senki kog naupućnazivaju realnošću.

“Vode!” zagrmeo je vezani i lanci su zazveketali.

“Nećeš, nećeš…” preteći je zavrteo glavom crtač i čuvar lanaca.

“Nećeš…” šaputao je mrak.

* * *

“Jesi li čuo?” upitao je Student.

“To se samo sneg obrušio” neuverljivo je kazao Grujo.

Oblaci su uvili mesec i plavetnilo se umanji ustupajući mesto tmini i vetru.

Student je krišom poljubio hrast iza kog je zalegao.

“Kad viknem, ožeži!”

“Ne budali, Studentu” odšapnuo je nesaničar, “prebiće nas ovi naši ludaci ako ih izbudimo.

Muslimani su prvi raspalili i jurnuli šumom podvriskujući.

“Delji” zapucao je nebeski mehaničar iz AK71.

Zapraštalo je sa svih strana; sa krova barake grunla je zolja i, prelećući položaj koji su držali stražari, u dženet poslala dva sveta ratnika.

‘Mikajlo, Bog ga blagoslovio!’ zahvalno je pomislio Student menjajući okvir.

Plamen je odsjavao odasvud, zvuk se lepio za zvuk, i Grujo klonu pored svog stabla.

Nagledan svega, ogrubeo od grvi i umiranja, Student ipak preblede.

“Grujo” pozvao je.

“Odoh ja, a ti pucaj.”

“Ne lupaj, samo te kresnulo!”

Eksplozija ručne bombe bačene iz šume na prostor između njih i barake nagna ga da se priljubi uz ledenu koru.

“Kresnulo me taman, i vreme je bilo”, nastavio je Grujo kao da mirno sede u nekom kafiću i komentarišu šankericu.

“Slušaj, sa ovo pola vida što mi je sa one strane vidim dve grupe da prilaze. Jedni su topli, i lica im poznajem. Oni će mene povesti. Na koju stranu, ne znam. Valjda tamo gde su otišli svi koje sam za ovu godinu ispratio. Drugi su hladni i smradni i došli su tebe da vode. Kad malo razmislim, ovaj napad nije da nas poraze, već da se tebe domognu.”

Student je primetio senku u preskoku između dva stabla i pokosio je rafalom.

“Ne seri,” okrenuo se ranjenom drugu, “nagrada za mene je 7 DEM.”

“Ja ti rekoh”, Grujo je pokušao da raširi ruke i nasmeje se, “a sad zdravo!”

Ukočio se i saborac je znao da nema smisla zovom ga remetiti na putu kojim je upravo krenuo.

Onda je u glavi sevnulo, pa zamračilo.

Osvestio se na brdu Osoju i video Husniju, svog kolegu s fakulteta, vođu muslimanske jedinice sa kojom se mesecima preganja.

“Đe si, ćetnik” nasmejao se Husnija kao nekada. “Vreme je da popričamo malo i bez “motorole”.

“Nisam bio lud za ovim susretom. Bez obzira ko leži, a ko pušku drži.”

“Šta bi ti radio da si ti mene uhvatio?”

“Pošto smo ovde gde smo i živimo kako živimo, ubio bih te kao čoveka. U boljim uslovima bih te zarobio i lepo pazio. Nadam se da ćeš i ti mene ubiti kako to borcu dolikuje.”

“Ja bih, ćetnik” pravdao se Husnija, “ali zarobili smo te po naruđbini. Za pare.”

“7 DEM?” zgranuo se Student.

“Mnogo puta po mnogo više.”

“Slušaj, realno si mi procenio glavu. Jebiga, Isus je koštao trideset srebrnjaka, ja i ti smo dogovorili da ne nabijamo cenu. Koga ste to zavalili?”

Krug oko zarobljenika se razmače i Šicer došeta.

“Ja sam ponudio dobru cenu” naklonio se.

“Slušaj, Husnija” pridigao se Student prema muslimanskom vođi, “vi Srbi ste stvarno najgori!”

Husnija se smejao, njegovi borci siktali da bi ga rado tretirali po protokolu da nije obećan ovom finom gospodinu u komadu, a Šicer je zamišljeno odmahivao glavom.

“Ubaci ga u vozilo!” naredio je Đovaniju ne gledajući ga.

* * *

A voda je i dalje tekla pored čaše, na nedohvat; lanci su zveketali i sve moćniji glas zatočenog je molio, ne, zahtevao još vode.

* * *

Tako retko, a tako često, zbivalo se štošta, primetno samo lancima, karikama i raskovnicima.

I poneko od trkača na ivici oštrine žileta što deli Stvarni svet od ovog zbojnog, suznog i krvavog sa zadovoljstvom je uočavao o čemu se radi.

Pričalo se da upokojeni na ovom groblju kostiju stvoritelja kostiju naših, koje srpskim prostorom neupućeno nazivamo, ne gunđajući pristaju da izvire, skriju nezadovoljstvo potomstvom svojim i doprinose oslobađanju onog najginđavijeg, najljućem, kom se i kad je slobodan naročito ne mili da se stara o našim umišljotinama već očekuje da se njemu po redu višnjem i po propisu dolazi.

Ko je za sramotu znao i čiji obraz nije pendžetiran lažima, praznim rečima i iluzijom već spreman da crvenilo stida primi, ko je bio spreman da u gomili kamenja kojom smo zasuti prepozna onaj svoj i svojih i da ga iz hrpe izvuče i na svinutim leđima ponese do ponora koji valja zasuti da bi se dalje moglo krenuti, tihim glasom je pominjao počivše, a nespokojne, već skoro izbezumljene od lutanja neprekidnog i lišenog ikakve šanse da se nađu na ramenu koje im pripada.

Nesrećom raseljeni i zlom voljom naneti na mesta pod kojim zemlja ili beton kriju strašne tajne prenosili su od usta do uha glas o nadimanju tla, pucanju asfalta i klizištima – otkrivačima zaboravljenih.

Nezvanim gostima mašine su se kvarile, dobro dresirani momci postajali labilni.

U doba gladi, na raskrsnicama je neko ostavljao hranu.

U doba otkazanih letova, saobraćaj na svodu nebeskom je živnuo.

U doba odmakle Kali-Juge bilo je kajanja izvinjavanja i svečanih zakletvi.

U doba nedoba, neljudi utihnuše.

“Ne razumem” Šicer je češkao bradu. “Eto te, okovanog lancima prve klase, u zgradi obezbeđenoj po svim propisima, a gluposti se i dalje dešavaju.”

“Rekoh,” već umorno reče Student, “ja sam amater, i to što mi pričaš meni jeste kao kakva bajka.”

“Jesi li ti sludeo pilota?”

“Jesam, i to samo njega, i to opsenom, a ne magijom.”

“Šta se onda dešava?”

“Reći ću ti, pošto, moja reč i sudbina ništa ne menjaju: ja sam dobar pozivar. Odrešio sam Milisava, a on je poziv preneo dalje, i svi mrtvi sad dreše najstrašnijeg Milisava, pretka prvog, koga se i oni što će ga osloboditi plaše.”

“Onda” Šicer je izvadio “luger” i uperio ga ka sužnju, mogu mirno da te ubijem. Pisaće, ako ima rezona da se o tebi piše: NESTAO U AKCIJI. A jama bar ima u kojima te neće naći i ako te budu tražili.”

“Imam i ja govor” nasmešio se Student.

“Minut.”

U lancima osta kostur sa peharom u ruci.

“Mrzim te, Šiceru, iako znam da mržnja na moju štetu ide. Kad bi se sva mora sveta skupila, ni za zeru ne bi razblažila žuč, krasno vino, kojim ćeš mi nazdraviti, pašo!”

Sama’s ruka paši diže, sama noga kroči bliže.

“A, ne!” otrže se čuvar mira i lanaca opseni. “Neće to piti vode, a ni ovaj vaš”

Repetirao je i sit se napucao dok nije shvatio da je praskanje prestalo i da igla već nekoliko puta u prazno bije.

Zapucalo je i u Srebrenici, i Šicer se trgao.

“Đovani, ne smeju me naći ovde! Pakuj mapu i kupimo se!”

“A leš?” pokazao je nazovi Italijan na kostur koji su popunjavali meso i uniforma sa ružama krvi koja je već bojila i beton.

“Boli me uvo!”

Izjurio je napolje i, ne obraćajući pažnju na opšti metež, uvukao se u transporter i pozvao koga treba.

* * *

Još jedan lanac zacvile, zatočeni se poradova i pokuša da mu pomogne navaljujući se punom težinom i snagom na suprotnu stranu. A on izdrža.

“Ne pade Srebrenica” prokomentarisao je to Student. Mora da je “svetska zajednica” reagovala.

“Tebe su izvukli.”

“Zar nisam mrtav?” iznenadio se pozivar.

“Nisi. Samo si dobro ranjen i još bolje sluđen.”

“Čuj, ako ti dam vode, hoće li svi lanci popucati?”

“Teška je ta čaša, milioni je samo mogu podići. A ti si svoju kapljicu priložio.”

Lik smrtnika zatreperi i izblede.

“Onda”, stiže da kaže, “odoh ja!

“Vode!” riknu zatočeni i okovi zazvečaše.

* * *

Opet, video je Husniju iznad sebe. ‘Sanjao sam’ pomislio je i nije znao je li mu milo ili žao zbog toga. ‘Mora da sam bio u komi’

“Dobro je, prekostaćeš” nasmejao se kolega. “Znaš, razmislio sam o svom postupku i vratio se da te izvučem. Srećom, ja sam musliman i lako mi je bilo da uđem u grad, a u zgradi nije bilo nikoga.”

“Što?” Student je pokušao da se pridigne i jeknuo od bola.

“Ne mrdaj se, onaj jezivi te dva puta pogodio” Husnija je seo pored njega. “Prvo, iako si “ćetnik”, nisi loš. Smrt je čast koju smo jedan drugom obećali. Drugo, jebiga, u pravu si, i ja sam Srbin, od Poznanovića, ali rod je rod i put je put ma kakav bio.”

“Saglasan s obe tačke?”

“Pa, hoćemo li tu smrt?”

“Potpisali smo primirje. Komande kažu da će nam jebati majku ako ga prekršimo. A i da nismo, ranjen si. “Pozvao sam tvoje “motorolom”, doći će za koji minut. Jeste primirje, ali ne bi bilo zgodno da se skupimo na čistini.”

“Husnija, šta ćemo ja i ti kad sve ovo prođe?”

“Jarane, za nas dva sve je prošlo i ljudi više nikad nećemo postati. Tući ćemo se u ovoj vrleti dok jedni ne pobede, a onda će i moji i tvoji, združeni, doći da trebe one što ostanu zarad mira i sigurnosti.”

“Zar je dotle došlo” pitao je a znao je.

“Dotle. A sad, odoh ja.”

“Ćetnici” su stigli kad je zadnji “balija” zamicao u šumu i Mikajlo, teško naoružanje, je pritrčao ranjeniku.

“Nisu zajebali!”

“Prenesite me u zaklon!” rekao je Student stisnutih zuba. “I dodaj mi “motorolu”.

Poneše ga, daše mu.

“Husnija!” pozvao je kad su ga spustili. “Stani malo,

Imam strašan predlog!”

“Šta je?”

“Kad je dotle došlo, i kad će tako biti, ajde bar da nasikiramo sve što su izvan naše gore.”

“Kako?”

“Zauzmite položaj, pa da počnemo.”

Mala pauza, zarad konsultacije.

“Može!” javio se kolega.

“Pali!” komandovao je student i pucnjava je otpočela.

Gruvalo je kao da ih deset puta više ima, kao da niko ne računa na povlačenje, izvlačenje ranjenika. Kao do zadnjeg, na smrt.

Najednom, s muslimanske strane stade.

“Da im se nije šta desilo?” ponovi Mikajlo fazon po stoti put, a prvi put se niko ne nasmeja.

“Gledaj na proplanak” pokazao mu je Student u pravcu odakle su ga maločas doneli.

Čistinom je išao Šicer, gologlav, s “lugerom” u ruci.

Išao je odsutno, a ciljno, ravno ka mestu na kom je njegov doskorašnji zatočenik ležao, a sad je vatreni stub, neprimećeno porastao u toku bitke lelujao i nemo varničio.

Opet je sneg vruštao, opet su pucale grančice, ali umesto lepeta i krika gavrana iz šume se oglasio stari vuk.

Kad je prišao, suknu ka nebu, a zemlja puče i iz rasekline izroni ruka bez mesa. S peharom. Student namirisa svoju žuč.

Slabo se čulo, a sve se razumelo; Šicer se nećkao.

Druga ruka izbaci šaku zlatnika. Čuvar mira i lanaca je pao na kolena i dahćući skupljao balgo, ali piće ne popi.

Ruka izbaci srebrnjake; pohlepni oficir zadrhta, pokupi ih, ali piće ne popi.

Student ustade trpeće strašni bol i zatetura ka proplanku. Posle nekoliko koraka, volja nadvlada i on sigurnije krenu, i uze od kostura svoj pehar.

“Ne umeš ti to, Đovani”, blago se obratio vojniku stradalom od ruke komandanta zbog svojih ušiju, očiju i eventualnog pamćenja. “Uzeće iz moje ruke i bez tri tovara blaga.”

Okrenuo se ka izbezumljenom oficiru i pružio mu pehar.

Sama s’ ruka paši diže, sama noga kroči bliže. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša, a te kosti smejaše se, Bog da prosti.

Točilac žuči čuo je jedan od debljih lanaca kako puca i fijuče, pa se uz zveket slaže po kamenom podu pećine u koju svako od nas jednom uđe. Čuo je i smeh gromki kako se odbija kroz hodnike i vraća umnožen milionima puta kao se ori u ime svih onih što tamo bez smeha borave.

“Šta to bi?” pitao ih je Mikajlo kad se Student vratio u zaklon. “Jel’ bio ranjen?”

“Jeste.”

Uto zatirlita “motorola”.

“Ćetnik, jesi li obavio?”

“Jesam.”

“Da počmem?”

“Počinji.”

I poče u trenu kad bi neka druga dvojica možda mogla i prekinuti, da čuju zemlja i nebo kako je to kad od dva brata Poznanovića potomci pomeraju kamen međaš koji je, po tvrdnji Husnijinog oca, neko klizište pomerilo.

/* */