Dragan R. Filipović: PUSTA ZEMLJA

Aleksa Marić, umetnik u ostavci, gacao je na kraju kolone Ophrvanih. Kroz blato, kroz noć. To što slavuj bulbul pesmu poje, nervira ga: duša mu je za beton vezana.

Miris borova i livadskih travki opor mu je, mlečni put mu liči na grešku nekog nebeskog molera, na namarom prosutu boju po noćnom nebu; Aleksa je urban, grad lično; Aleksa je bio crveni princ, beogradski, i ovaj pad neće vaseljeni oprostiti sto puta da se rodi.

Kad je ono i vlast shvatila da je zemlja opustela, darovali su brda i sela nesnađenima. Razredi se Beograd, računali su, a možda neko ispliva. Kad tonu, i to je tamo daleko.

A imali su novoseljani ideja o organizovanju, od zadruga do kibuca, od sitnih zatvorenih domaćinstava do feuda. Država nije marila. Malo su se uplašili kad su shvatili da država koja ih je naselila više ne stanuje tu i da je nastavila svoj dugi put ka severu; bez razloga: nova država, mlada i željna vladanja prosto je prepisala Darovnice i Privilegije i opamprčila svoj pečat. I sve isto.

Prelazeći reku preko klimavog brvna, Aleksa je opsovao svoju snagu, dobro stanje i ignorisanje belog.

“Kako se ne skinuh kad je imalo smisla? Dok nisam napunio vene generalskim stanom, muzičkim studijom, sa dva skupa auta i hrpom umjetnina? Jebeš ti zdravu gologuziju, ruralnu!”

“Bojovniče”, upitano se obratio pretposlednji brat, ložač vatre Ophrvanih. “Može li se?”

“Može kurac”.

Ugazio je u kaljugu, napunio patike vodom i stao gledajući u nebesku fleku za koju tvrde da je od milijardi zvezda načinjena, u mesec koji se pomaljao, u blago zabrinutog brata ložača; koliko god glupo izgledalo, išutao je vodu, prskajući sve okolo. Te psovke nisu ni za naučni rad.

Brat ložač, policajac pre kibuciranja i konstituisanja vere Ophrvanih, poznat po samonadenutom nadimku Slobin Ker, nakezio se. “Sad je sve dobro. Oderaćeš Posednute od batina.”

I ode.

Mokar i blatnjav, Aleksa se s čežnjom sećao jutara kad se budio zasran i zapišan. Jer, to je bivalo na asfaltu, između žurke i promocije novog Velikog projekta na državnoj televiziji. One države, ej! To oko batinjanja nije ga uznemiravalo: otkrilo se da mu je to dar i uklapalo u neprestani lični gnev.

Omakli u paganizam, sedam kibuca je izmaštalo po božanstvo i, kako to biva, nadgornjavali se oko njih. Na vašarima je bivalo napeto, pa su mudraci zaključili kako ograničeni ratovi mogu dobro učiniti.

Onaj mali Skrhani, onaj što čita, imao je ofucanu knjigu “Sahranite mi srce kod ranjenog kolena” i predložio je čejenski model ratovanja: Ljudska bića su u boj kretala naoružana motkama i samo laganim dodirom označavali na protivniku mesto ranjavanja. Probali su i bilo je dobro. Deset minuta. Sat su se Ophrvani i Skrhani mlatili bez milosti.

Požurio je Aleksa; to što se ispostavilo da bije slatko, ne znači da voli tumaranje šumskom stazom bez igde ikoga, u ovakvoj noći. Nije se plašio prikaza i silica: priče o minama i “paštetama” jezu su izazivale.

Najzad je i on ukoračio na proplanak. Čelnici su tek tu popalili baklje i video je svih sedam kibuca, svaki u svojim ritualnim krpicama i bojama. Nije to bilo bogzna – njegovi su, recimo, imali plavu platnenu traku vezanu oko desne nadlaktice: sećanje na oslobodilačke ratove u kojima su tako označeni brojne zemlje od sebe oslobodili. Zagledao se u Skrhane. Jedini su nosili kostime, doduše, glupave: čupava braon jambolija skrojena u obličju miša, sve sa crnim plastičnim ušima; propali posao izumrle šivare za maskote SF konvencije u Holandiji. Kažu, njima se njihov ukazao samo jednom, i to u mišjem liku. Zato su im ostali prilepili neotresiv a posprdan nadimak.

No, Aleksa ih nije posmatrao da bi prezrivim nadgledanjem gorih sebi dan unapredio. Za prošle šorke, u zanosu borbe, napipao je interesantne obline pod trećim kostimom kog se dohvatio; nagon batinjanja je splasnuo, onaj drugi nadošao. A i mišica se primila i opiranje je postalo podletanje, bolje nameštanje. Ostalo je nejasno ko je koga tu savladao.

I stvarno, na obodu mrke grupe, jedna šapica se malo podigla i mahnula mu; njuškicom je nišanila tačno u njega, da ne bude zabune.

Dlanovima je napravio “vrh brate” – to je označilo breg.

Desnu šaku je okrenuo zemlji i zatarlahao prstima. To bi bio vodopad.

Mišica je skupila palac i zajedno omotane ostale prste, pa sa par pokreta otvorenog dlana odložila dogovor.

“Bitno je da je razumela i hoće” duboko je uzdahnuo Ophrvani.

“Srce”, udario se Slobin Ker u grudi, “ništa razumevanje!”

Zadivljeno je gledao kako brat ložač svečano gazi gomile granja do organizovanih; sedam malih oko jedne povelike. “I kad pojma nema o čem se radi, kaže prave reči!”

A tamo, još šest ložača se sabralo. Čekaju da sedam vođa rituala navuče šest raznobojnih tunika – onaj Skrhani je već došao kao maskota. Noćas će se videti čiji je idol najmoćniji. Noćas, jer način je skoro isti, svi će biti prizvani u isti čas.

Pozivar Ophrvanih pogledao je Aleksu značajno i on mu je uzvratio, s razumevanjem i osmehom: Pozivar je u Starom Kraju bio pozivar koji je, uz pomoć dva jaka vojna policajca, pakovao uhvaćene dobrovoljce preko Drine i bratu Bojovniku se dopadala šarmantna igra života. Noćas, jer način je skoro isti, probaće da dozove opasni sukob moćnih svojim dobrovoljcima.

Na znak crvenog Pozivara, protokolom za to ovlašćenog, Ložači su pristupili zadatku paljenja manjih vatri. Slobin Ker je u ruci imao spremljenu šibicu u maniru starog minera, znao je gde plamičak približiti i vatra Ophrvanih je isprednjačila. Smatralo se to ritualnom prednošću i plavi Pozivar je nekako porastao, omoćio.

Zapraskale su grane četinara, miris rastopljene i upaljene smole natkrilio je razdeljeni zbor. Aleksa je pogledao zglavak gde bi stajao sat da ga je ikad nosio, pa tanki mesec tek iznikao iznad tamnih silueta borova i zapitao se, opet, kakve li veze rituali imaju sa šumama i gorama i prirodom u širem smislu. “Ja bih ovo pičio na sred Terazija!” uzdahnuo je. Obasjan razgoropađenim plamenom, osetio je i vrelinu. Ložači su se povukli, pozivari su se uzmuvali mrmljajući svaki svoje reči pravoverne. Od velikih grana pomoćnici su brzo formirali plamteći krug, ostavivši sledbenike van, u bezbednoj zoni. Bacio je pogled iskusno i proverio stanje nemog sporazuma – mišica, iako prožeta strahom od još jednog propalog rituala, održavala je kontakt očima.

U sred ognja prasnula je grana i hiljadu iskri poletelo je nebu, zbunjena sova se zabila u lomaču i predugo pištala goreći. Iznad centra kruga dim se zgušnjavao, komešao; nastojao obličje da poprimi; kao sirena kad se iz morske pene rađa i lomi se hoće li biti riba ili devojka.

Aleksa je naglašeno zevnuo i dao mig za evakuaciju mišici. Njega te stvari prizivanja, materijalizacija i ukazanja nisu doticale. Prema njegovim demonima iz bele epohe sve je zajebancija. Propratio je izvlačenje i prelazak na rezervni položaj ciljane žene, uzmakao u senu i krenuo. Preko ramena, čisto zanimacije radi, osmotrio je materijalizovanje nečeg vrlo ružnog: ljudolika zver, skrpljena od šest nesrazmernih komada rotirala se ječeći iznad centra kruga. Miševi su zacijukali, uplašeno očekujući da je njihov udeo u prizivu smešten između čupave noge i krljuštavog kraka; nije – to je bilo bespolno a njihovog doprinosa nije bilo.

“Ovi kurtoni su svi prizivali isto čudo!” nasmejao se Aleksa i požurio stazom.

Nije hteo da se okrene na cepanje tog tek učvršćenog tkiva, ni da vidi kako svaki komad smradnog mesa svome jatu leti, rasipajući se u vazduhu i zasipajući isprepadane vernike komadićima tkiva od kojih koža gori; nije hteo da uživa u muku koji je nastao.

Hteo je krzno i ono ispod krzna.

Stigao je, prihvatio se i javilo mu se kako Pozivar Ophrvanih ne zna šta bi i kako bi, jer, ovo nije za trijumf a jedva da je za tuču. Kao da pored njih stoji, čuo je Slobinog Kera kako odgovara na ljuto pitanje: “Zavukao se u mišju rupu!”

Dok se sladio, znao je i da je verska epizoda prsla i da zavada po tom pitanju odlazi s dimom; za novu zavadu tek treba iznaći razloge. Ili…

Dok se sladio, zatresla se gora. Nije znao, niti bi baš u ovom času mario da će se roditi ophrvani miš.

/* */