Đorđe Aćimović: ZABORAV

Pravo Sunce je zašlo.Svetlosni zraci koji su se pojavljivali ispod teških tamno sivih oblaka pleli su mrežu sastavljenu od pravilnih šetougaonika.Vetrovi su kovitlali prašinu sa ruševina betonskih nebodera.Kiša nije pala već decenijama.Vazduh je bio suv kao pepeo.Plamen se nazirao u daljini.Zapaljeno i sagorelo najlakše se moglo sravniti i utabati.Prilazi su bili sve ravniji.

Redovi su bili sve duži.Preostali ljudi kote 44.47-20.31 stajali su u olovnim cevima pohranjeni ispod zemlje i čekali.Operacije su tekle sporo ali to je bio jedini način da sebi produže život.Strah od umiranja odzvanjao je kroz kolektore.

Srećnici su izlazili bez osmeha na licu dodirujući svojim pravim prstima svoje nove delove.Sećanje je nestalo.Postojala je samo memorija.Tako su ljudi postajali sigurni da ih neće zatrti.Kapaciteti su uvek nedostajali.Bili su spremni da budu upotrebljeni.

Gore na zaravnjenom platou jednog brega,stajao je starac.Posmatrao je sada zauvek svoj poslednji zalazak Sunca.Ispod duge sede brade držao je sklopljene prave ruke prstima usmerenim ka nebu.Ubrzo ih je rasklopio.Bio je nemoćan.Digao je sklpoljena prva tri prsta ne bi li u prostor izmedju njih uhvatio prvu, jedinu i poslednju suzu poteklu iz plavih očiju.Bio je zaboravljen.Više nije postojao ni u jednoj memoriji.Plamen je bivao sve bliži.Klekao je ispred svog štapa sa krstom na vrhu i ponovo sklopio ruke.Po treći put za hiljadu godina njegove kosti su pale u prah i pepeo.

Poslednji put.

Vetrovi su kovitlali prašinu sa ruševina.Uhvatili su u vrtlog i zlatni prah koji je ostao na mestu gde se starac poslednji put pomolio za preostale duše.Prah je odleteo u oblake nakon što je protutnjala plamena oluja koju su poslali.

Počela je da pada kiša.

Padala je neko vreme.Zatim su se svetlosni zraci na nebu pregrupisali u mrežu šest puta manjih trouglova.

I kiša je prestala.
/* */