Dinko Osmančević: POVRATAK VOĐE

Pojavio se iz crnih prostranstava svemira. Najpre su ga uočili na kontrolnim ekranima orbitalne stanice “Mir 7” i javili celom svetu. Nakon obrade podataka bilo je sasvim jasno da je to metalni predmet, veštačkog porekla, ne duži od tri metra, u veoma širokoj eliptičnoj orbiti oko Sunca, sa orbitalnim periodom od 22 godine, i to takvim da tek posle svaka četiri obilaska, dakle jednom u 88 godina, prođe blizu Zemljine putanje.

U sledeća četiri dana objavljeno je na hiljade članaka, polemika, izjava… o ovom letećem predmetu. Glavno pitanje bilo je, naravno: da li smo se konačno u proleće trideset i treće godine trećeg milenijuma sreli sa inteligentnim životom iz vaseljene, i ako jesmo, šta je cilj njihove misije. Ali, objekat je bio nekako suviše malen za to; nekako jadan. Druga mogućnost, da je neko sa Zemlje lansirao taj predmet, u potpunoj tajnosti, godine 2011, ili 1989, ili 1967, ili čak 1945, ili 1923. kad ozbiljna raketna tehnologija nije ni postojala, izgledala je takođe poprilično neverovatno.

Četvrtog dana nakon otkrića, motori rakete “Proton-Desjat” zatutnjali su na lansirnoj rampi kosmodroma Bajkonur. Uz bljesak plamenih jezika, odvojili smo se od rampe. Na vrhu rakete bio je naš mini-šatl “Mladinka”, jedini koji se mogao tako brzo pripremiti za ovu misiju. Moćna raketa brzo nas je potiskivala kroz guste slojeve atmosfere; u kabini broda osećali smo turbulencije, šatl kao da je delio naš pritajeni nemir. Zatim uzlet kroz stratosferu… Ubrzo smo bili u svemiru, otkačili smo potrošeni “Proton-10”, i on pade nazad, da u povratku sagori.

Sedamnaestog aprila prešli smo više od polovine puta. Usklađivanje putanje i brzine sa nepoznatim objektom odvijalo se dobro. Natenane smo, tako iz kosmosa, pričali sa Bajkonurom, Moskvom, Kejp Kanaveralom, sa novinarima i sa svojim porodicama. Moja žena, Vesna, pričala mi je o našoj maloj Milici. Poslala ju je baki na selo. Čuo sam od Vesne i mnoge nove beogradske tračeve, i nastojao sam da odglumim da me interesuju. Voleo sam slušati njen glas. Rusi su od zapadnjaka naplaćivali razgovor sa nama po ceni od sto dolara za svaki sekund, Srbima su davali džabe.

Tri dana kasnije iz baze su nas obavestili o događaju na kejpu. Poleteli su i Ameri, u njihovom “Venčer Staru iks-33-b”, mnogo većem, komotnijem, bolje opremljenom. Kasnili su osam dana za nama. Mi smo već bili pred ciljem: Oleg, Vladimir i ja. Osmatrali smo teleskopom, radarom, i mnogim drugim instrumentima, snimali, javljali: primitivna kapsula, vrlo hladna ne emituje ništa, ne isijava nikakvu sopstvenu energiju, samo odbija sunčevu svetlost; metal najverovatnije običan čelik, ništa naročito. Dužina samo dva i po metra, cilindričan oblik, sa jedne strane cilindar je kupasto zašiljen, sa druge strane ravan, to je dakle oblik topovske granate ili jednostavnog vrha rakete. Prečnik samo jedan i po metar. Izrada koja bi, po svemu, lako mogla biti zemaljska.

Neznancu smo prišli s boka i ubrzo smo brodili paralelno sa njim. Gledali smo ga sa olakšanjem i, možda, razočaranjem: tako nevelik i tehnološki jednostavan objekat… teško da bi iko s time mogao preći rastojanje između zvezda. Zaključili smo, i čitav svet je zaključio, da ovo neće biti Prvi kontakt.

Došao je trenutak za akciju. Letimo sasvim jednakom brzinom, distanca 20 metara. Imamo vremena. Oleg ostaje za komandama “Mladinke”, a Vladimir i ja navlačimo svemirska odela i spremamo se da pređemo preko. Manevar svemirske šetnje trajao je svega dva minuta. Daleke zvezde bile su nemi svedoci onoga što se događalo.

Dodirnuo sam okrugli metalni poklopac na zadnjoj, ravnoj strani cilindra. Nije bilo nikakvih oznaka. Čudesan osećaj. Gajgerovi brojači i drugi merači radijacije spavali su dubokim snom: na osnovu toga smo verovali da ovo nije atomska bojeva glava. Otvor je bio mehanički zabravljen, sa obrtnom polugom u jednoj udubini veličine ljudske pesnice, i dugo smo se mučili oko njega; pola sata, čitav sat. A onda uspeh. Otvorili smo poklopac. Unutra nije bilo nikakvog pritiska, nikakvog gasa: vakuum kao i napolju. Ipak izlete pregršt kristalića leda, belih, iskričavih. Videsmo dva zaleđena ljudska tela, tanko obučena ničim zaštićena od vakuuma i kosmičkog zračenja, očigledno mrtva. Okrenuh se Vladimiru, a i on je zbunjen gledao u mene.

Izvukosmo desno telo, držeći ga za jednu bosu nogu. Žena. Telo je bilo privezano za jednu tanku, dugačku, laku platformu, praktično dasku. Pogledali smo njeno zaglavlje. Tamo je stajao latinični natpis: Eva.

Vladimir se pokušao našaliti:

-Ono drugo sigurno je Adam – reče on.

Ali ja sam znao da nije Adam. Izvukosmo drugi leš, opet vukući ga za nogu. Muškarac. Na dasci je, iznad njegove glave, bilo ime. A… d… Adolf.

/* */