Dinko Osmančević: IZ UPRAVNIKOVOG DNEVNIKA

Njegova palata je na brežuljku, okružena prostranim, predivnim vrtovima. Okolo palate i vrtova su šume, dobro negovane, u kojima su ponegde vidljivi ostaci tahionskih otoremnika pomoću kojih se čovečanstvo, kroz istoriju, u nekoliko talasa, otiskivalo u svemir.

Danas, to su svetilišta za brojne hodočasnike koji veruju ili žele da veruju da su ti instrumenti, pre doba Velike tame, uzdizali čovečanstvo bliže bogovima. Još dalje, iza šuma, mnogo kilometara uokolo, na jednako zatalasnom zemljištu prostiru se beskrajna polja i voćnjaci na kojima uspevaju raznovrsne poljoprivredne kulture.

Vrtovi Upravnikove palate odvojeni su od spoljašnjeg sveta visokim kružnim zidom, koji ih čini tajanstvenim i nedokučivim. U jednom vrtu, u gustom hladu vinove loze, sedi upravnik Bastro, zamišljen nad mnogobrojnim spisima razbacanim po stolu. On radi; niko ga ne sme uznemiriti, niko osim njegovog komandira straže. Preko svih spisa leži otvoren dnevnik. Upravnik nastoji da što tačnije zapiše utiske sa svog najnovijeg putovanja u Vegapolis odakle se juče vratio. Na stranici je datum, jedan datum avgusta, godine četrnaest hiljada i neke, i to ne od Hristovog rođenja nego od završetka Velike tame. Dugo razmišlja Upravnik, a onda dopiše samo po jednu kratku, preciznu rečenicu, odajući time vojničku profesiju i sistematičan duh.

Prestane pisati i ponovo se zadubi u misli. Pre sedam dana jahali su ka Vegapolisu. Upravnikov karavan kretao se polupustinjskim predelom, s druge strane Rujne planine, pedesetak kilometara južno odavde. Sa vedrog neba popodnevno sunce ih je peklo svom žestinom, a neugodni vruć vetar zaletao im se u lice, noseći sitan pesak i otežavajući kretanje. Plašeći se napada neke bande, koja bi se lako mogla pojaviti među ovdašnjim uvek buntovnim plemenima, Bastro je požurivao karavan. Psovao je najsporije jahače, pretio kaznama. Doduše, i sam je znao da je njegov konj mnogo bolji od ostalih, sedlo znatno udobnije, odeća takođe znatno udobnija od grube odore njegovih slugu i vojnika. Ipak ih je grdio. Do zalaska sunca, put se pretvorio u agoniju koju su i životinje teško podnosile, ali se u daljini ukazalo opet zelenilo, i posle nekog vremena korito prelepe reke Vegrine. Kad se spustila noć, pred njima su bile zidine Vegapolisa, obasjane stražarskim buktinjama u pokretu: svetlost grada.

Upravnik Bastro se prenu iz misli. Zapisa u dnevnik vreme dolaska u taj grad i količinu robe koju su toga dana doneli. Prijatna svežina u vrtu i mirisi voća navedoše Upravnika na misli o prvoj noći u Vegapolisu. Okupan i opušten, uz masažu mlade robinje, ležao je Bastro tada u udobnim jastucima salona, u svojoj tamošnjoj rezidenciji, i slušao izveštaj načelnika, koji se zvao Ganda. Načelnik ga je obaveštavao o stanju u gradskoj upravi, o trgovini, i o drugim novostima u Vegapolisu. Najveću pažnju privukle su mu Gandine reči o novom, zagonetnom propovedniku, koga su zvali Starec, a koji se nastanio u jednom obližnjem napuštenom selu. Nekoliko dana kasnije, neprestano slušajući o Starecu, Upravnik je odlučio da ga, pre povratka iz Vegapolisa, poseti. Prerušen, sa načelnikom i nekoliko pratilaca, Bastro je grad napustio tajno.

Jašući na tvrdom, neudobnom sedlu prisetio se koliko je nevolja izazvao pratnji prilikom dolaska u Vegapolis. Srećom, ovo putovanje bilo je kratko.

U središtu napuštenog sela, nad koje se nadvila noć, bio je mali trg. Tu je bila naložena vatra. Kraj nje je sedeo Starec, u gruboj seoskoj odeći. Upravniku je bilo jasno da to ime, Starec, zapravo znači “starac”. Ispod duge sede kose, obasjano plamenom vatre, sijalo je Starecovo lice. Svuda okolo sedeli su ljudi različitih godina i u raznolikoj odeći, koja je dolikovala njihovim staležima. Upravnikov dolazak za trenutak im odvuče pažnju. Brzo napraviše mesto pridošlicama. Bastro sede napred, a njegovi pratioci otraga, odakle su imali bolji pregled.

– Vas, prijatelju, prvi put vidim u našem društvu – obrati se starac Bastru.

– Ranije nisam dolazio, gospodine, ali sam mnogo slušao o Vašim mudrostima, pa sam želeo da Vas čujem.

– Ovde ljudi ne dolaze samo da slušaju, nego da učestvuju – reče Starec. – Razgovaramo o svemu. Nema toga ko je toliko pametan da ne mora i od drugih ljudi sticati nova znanja. Evo, kako se podesilo, uoči Vašeg dolaska baš smo razgovarali o poslovici koja kaže: “Budi siromah, i saznaćeš kakvi su drugi ljudi, a budi gospodar i upoznaćeš samog sebe”.

– Ne znam zašto bih se ja mogao nadovezati na tu poslovicu – reče Upravnik, pitajući se da li ga je ovaj prepoznao.

– Možda zato, gospodine, što Vam je odeća siromašna, ali ruke devojački nežne.

Bastro se odupre porivu da spusti pogled na svoje ruke. Imao je utisak, sasvim tačan, da svi bulje u njega i u pratnju i da nastoje da proniknu ko je; a to bi moglo stvoriti neprilike. Ali Starec reče blago. – Nije važno kakve su Vaše šake, gospodine, niti ko ste i odakle ste. Svi koji dolaze otvorenog srca ovde su dobrodošli.

Razgovori su se oko vatre nastavili do duboko u noć. Bastro je zapamtio starčeve reči da je borba protiv zla, u samom čoveku i oko njega, konačni, ali i večni cilj, dakle takav koji se nikad ne može u potpunosti dostići. Da se ta borba mora voditi, ali da ne sme postati sebi suprotnost, i da je put do ostvarenja ovih ciljeva velika tajna.

Upravnik Bastro je sebe smatrao pravednim i pravdoljubivim čovekom. Pravdu je nastojao odrediti po zakonu, ne praveći namerne greške. Sad se upoređivao sa ovim starim propovednikom i ovim ljudima u krugu oko vatre, u noći sve hladnijoj i vetrovitijoj. U jednom trenutku, kad zavlada ćutanje, Bastro reče:

– Mi se tu, malo, vrtimo u krug… a i sedimo u krugu. Starec ga pogleda, a onda se osmehnu. – Krugovi su važna tema za razmišljanje, gospodine. Jednom, davno, poznavao sam čoveka koji je tvrdio da se sve na svetu ponavlja i vrti u krug. Dani i noći, od jutra do večeri i novog jutra; godine, od proleća do zime i novog proleća; život čovekov, od rođenja do smrti i novog rođenja; život velikih civilizacija isto tako, od primitivnih početaka do vrhunca i kraha i novih početaka. Taj čovek je govorio da sve ima svoj početak, svoje jutro ili proleće, ali isto tako i svoj kraj, svoju noć ili zimu, i nakon toga neko novo jutro ili proleće. Tek onaj ko sazna tajnu vaseljene moći će da napusti ovu začaranost kruženja. Veliku temu ste načeli, gospodine.

– Da li… to znači da ćemo posle ovog života ponovo živeti? – upita Bastro neodlučno. Plašio se da ne ispadne smešan.

– Ako je taj čovek bio u pravu, onda znači, ali ja to ne znam – reče Starec. – Mi smo samo ljudi, prijatelju, neke tajne još uvek su nam nedokučive. A kad su nam mišljenja različita…

Upravnik Bastro još jednom se, nad otvorenim dnevnikom, trže iz ovih uspomena. Kroz vrt palate približavao se komandir straže vodeći ispred sebe, na lancu, jednog roba, golog do pojasa, čije je mršavo telo bilo preplanulo od sunca.

– Šta se dogodilo, zbog čega me prekidaš? – reče Bastro, ne bez ljutnje.

Vojnik se klanjao. Za to vreme rob se spustio na kolena. – Gospodaru! – reče komandir straže, glasom punim strahopoštovanja. – Krivicom ovog roba prevrnula se velika pošiljka meda koji je bio namenjen za negu gospodaričine kože. Tu pošiljku je gospodarica mesecima očekivala.

– Očekivaće još mesecima – reče Upravnik. – Pedeset batina za ovoga, pa, ako preživi, opametiće se, a i ostalima će to biti upozorenje.

– Razumem, Upravniče – reče komandir straže i pođe malo unatraške, a onda povuče roba, okrete se, i ode terajući ga ispred sebe.

Upravnik ostade sam, u tišini. Ćutao je neko vreme, nastojeći da se smiri i povrati pažnju. Onda uze pisaljku i nastavi zapisivanje svojih uspomena iz Vegapolisa.

/* */