Darko Tuševljaković: SREĆNA NOVA GODINA

Rekli su da će biti prevoza. Katarina je na devedesetdvojci u okviru vremenske prognoze obećala autobuse uprkos praznicima i vejavici. Dobra je Katarina, sviđa mi se čak i njena frizura, samo ne volim kad me laže. A dešava joj se. Stajao sam na stanici u Cvijićevoj i čekao autobus, umotan u vunu, pamuk i 30% sintetike, oznojenih leđa i smrznute glave. Pod miškom sam nosio flašu vina, uvijenu u pokisli papir. Ekipa je uveliko slavila – nekoliko ljudi sa posla i par odabranih prijatelja, svi zajedno u iznajmljenoj kući na Olimpu – i verovatno se pitala gde sam do sada. Pitajte Katarinu. Rekla je da će biti prevoza. Možda, al’ u Beču, Berlinu, ili Londonu. U Beogradu očigledno ništa od toga. Nasmešio sam se, rizikujući da mi usta ostanu zauvek razvučena u zaleđenom kezu. Nigde nikoga. U daljini, kao da dopire iz drugog sveta, čula se muzika. Iznad mene, neko je kineskim lampicama na fasadi kuće ispisao broj 2008. Svetla su žmirkala i zujala, boreći se sa kratkim spojem. Pitao sam se da li će se ugasiti pre ponoći.

Zapravo i nisam bio u prazničnom raspoloženju. Nikad nisam. Rođendani me deprimiraju, na slave ne idem, Nove godine me podsećaju na to da vreme prolazi, a ja stojim. I čekam bus. Kada su me ove godine pozvali na famoznu, dugo planiranu novogodišnju žurku, prvo sam mislio da ih odbijem, smislim neki izgovor i ostanem kući uz naručenu klopu i iznajmljeni dvd, ali ipak sam prelomio i rešio da se odazovem. Sranje je piti sam, rekao sam sebi. Sada ti se to čini kao dobra ideja, ali kada dođe jedanaest sati i krene odbrojavanje, osećaćeš se kao govno. E, da sam znao šta ću, umesto toga, raditi trideset i prvog u jedanaest sati, preispitao bih filozofiju. Hladne pahuljice, pomešane sa kišom, lepile su mi se za obraze poput poštanskih maraka. Upakovan u džemper i dugačku jaknu, zaista sam izgledao kao paket koji treba poslati. U tri lepe.

Kažu da je novembar mesec sa najviše samoubistava. Daleko od toga da su mi na pamet padale slične gluposti, ali često sam se pitao zašto baš novembar. Što nije decembar? Eto, godina se završila, nije mogla da bude gora, samlela te je tako da ti se više ne živi, što je onda ne krunišeš romantičnim činom i obesiš se o jelku na trgu? Ne, ti biraš novembar i besiš se o cev u klonji, jednu od onih sa kojima arhitekta nije znao šta da radi. Kao prevremena ejakulacija. Izdržao si do kraja, ali skoro. Jebeš pos’o. Budi muško. Ili, poput mene, nemoj da se ubiješ, već lamentiraj nad sopstvenom sudbinom i kvari sebi slavlje. Možda nije frajerski, ali je dosledno. I meni je godina bila loša. Stare priče su me izmučile, nove nisu obećavale neku perspektivu. Na lenti vremena, stajao sam ukopan baš kao što sada, promrzao i potišten, stojim u snegu i čekam prevoz.

Koji je, nekim čudom, ipak rešio da se pojavi.

Cupnuo sam u mestu poput psa koji u daljini vidi gospodara. Uz Cvijićevu, praćena cijukom sajli i paradnim varničenjem, uspinjala se trola.

Pobogu, svet je stvarno poludeo. Trola na mećavi. Katarina, Katarina, kad bi samo znala…

Zamagljena stakla skrivala su unutrašnjost olupanog vozila. Molio sam boga da nije neka pokvarena koja će samo da propiči pored mene i isprska mi nogavice, ali gume su proklizale po bljuzgavici i nekako zaustavile mašinu. Vrata su se uz tresak otvorila i primila me u toplu, žućkastu posteljicu.

U troli je, začudo, bila gužva. Debele zimske jakne tiskale su se oko mene poput medveda u brlogu. Pitao sam se šta, kog đavola, traže svi ti ljudi napolju u ovo doba, na ovaj dan. Zar nije slavlje, ćin ćin, tru tru? Gde je ruska salata i novogodišnji Grand? Probio sam se do najbližeg prozora i dlanom obrisao vlagu sa stakla. Napolju, grad je izgledao poput onih kineskih perverzija od leda, osvetljenih, poput filmskog studija, nestvarnim uličnim svetlom boje cimeta. Da sneg nije bio crn od smoga, i da vetar nije kvario idilu, nedostajao bi samo Mekoli Kalkin da udara Džoa Pešija u cevanicu. Srećna Nova godina.

Odvojio sam pogled od stakla i obazreo se oko sebe. U troli je mirisalo na svežu hranu i alkohol. Išlo se kod rodbine i nosilo ajvara, kiflica i rakije. Pogledao sam lica natruntanih putnika i susreo se sa rumenim obrazima, usnama razvučenim u osmeh, pogledima izgubljenim u daljini  nastupajuće godine. Nije me utešilo njihovo lepo raspoloženje. Nikad me ne uteši. Ako sam sjeban, ne znači mi ništa to što ti nisi.

Druga opcija za praznike bila je da odem na selo i sretnem se sa svojom rodbinom. Otac i majka su boravili tamo već nekoliko dana i pre nego što su otišli pozvali su me da im se pridružim. ”Ne moramo zajedno da putujemo”, rekli su, ”slobodno dođi kasnije.” Kao da je to problem, kao da me je sramota da uđem sa njima u autobus. Nekako, što su stariji, to donose površnije zaključke. I suviše lako se vređaju. Često, doduše, pomišljam da ja delujem hladno i bezosećajno, da sve ređe pronalazim vremena za njih (mada ne samo za njih), da jurim za nekim sporednim stvarima i usput zaboravljam ono što je bitno. Možda i jeste tako, kažem tada sebi, i možda matorci to osećaju, samo ne znaju kako da se izraze. Ne moraš sa nama, dođi kasnije je možda najbolje što su smislili. Jebiga. Jedna od stvari koja u prethodnoj godini nije pronašla pravi kolosek.

Trola je zujala kao Obodin dok se borila sa klizavom podlogom. Zanjihana u istom, lenjom ritmu, tela putnika su se tiskala, izgurujući me ka prolazu i prednjim sedištima, bliže vozaču. Nikome, bar je tako izgledalo, nije smetala stiska, osim meni. Podsećala me je na radni dan, na odlazak na posao, i poput pavlovljevog psa, reagovao sam. U glavi mi je zatutnjala prava zimska oluja. Svako jutro, na putu do firme, borio sam se sa glavoboljom, koja bi u toku dana malko popustila, samo da bi me na povratku kući opet stegla u svom zagrljaju. Večeras mi se ionako nije slavilo. Pošto budem progutao dva brufena i zalio ih šampanjcem, bar ću moći sve da prespavam.

Vesela lica putnika kao da je privlačio moj namršteni izraz. Primetio sam da me nekoliko starijih muškaraca krišom posmatra. Dve podebele žene, smeštene na sedišta pred kojima sam stajao, okretale su glavu kako bi ždraknule ka meni. Jedan olinjali student, priheftan mršavim prstima za šipku, buljio je u mene kao da sam sa druge planete. Da se nisam nešto izlanuo? To sam smatrao poslednjim stadijumom nervnog rastrojstva i svojom izvesnom sudbinom. Da postanem jedan od onih, sa komšijom u glavi.

Devojka sa kojom sam do nedavno bio nije verovala da ponekad naglas razmišljam. Uverena da je zezam i da se samo pravim važan, smejala se, grlila me, ljubila i govorila mi da sam blesav, hvalila se drugaricama mojim smislom za humor i ponosno mi padala u naručje, sve dok nije naleteo neko sa boljim preporukama. Noviji model. Čovek za dijaloge, ne za monologe. Veći deo godine trudio sam se da ne razmišljam o njoj. Bar ne naglas.

Takođe, nisam želeo da razmišljam ni o matoroj ženi čije je sedište, okrenuto naslonom ka vozaču, gledalo na celu trolu. Primetio sam je tek kada me je masa zaljuljanih tela izgurala iz uskog grla između prednjih redova i ostavila na malecnoj oazi slobodnog prostora pored automata za poništavanje karata. Stajao sam mirno i držao se za šipku, čekajući da mi se krv vrati u promrzle prste, kada me je privukao miris. Crkotina. Pokvarena hrana. Smrt. Izgledala je poput hrpe odbačene odeće, poput nečega što su cigani sakrili ispod Autokomande, da im se nađe. Lice joj je bilo poluskriveno olinjanim, prljavim krpama, otekle, neodržavane ruke umotane u froncle predugačkih, rasparanih rukava. Tamna haljina neodređenog kroja pokrivala je glomazno telo, a ispod nje provirivale su dva bela, debela lista, ispresecana nabreklim venama i ljubičastim podlivima.

Namrštio sam se i okrenuo glavu na drugu stranu. Poslednje što sam primetio na starici bila su rožnata, prljava stopala. Bila je bosa.

”Idete u provod?” pitao je jedan od nasmešenih muškaraca iz okoline. Razgovor u prevozu, višnja na šlagu. Poželeo sam da vratim pogled na raspadnutu staricu. Umesto toga, klimnuo sam glavom. Čovek se i dalje smešio.

”Onda ste mnogo namršteni. Nema provoda sa takvim borama na čelu.”

Načinio je nekakav polukorak, kao da želi da mi se približi, na šta sam mu put preprečio flašom vina. Nastavio je da govori.

”Vidite ostale kako su veseli. Treba ispratiti staru godinu i dočekati novu. Ne može da bude bolje od toga, zar ne?”

Važi, pomislio sam. Ako je do tog trenutka u meni tinjala mala želja za veseljem, sada je više nije bilo. Ćuti i pusti me da se vozim.

”Kakvi bismo to bili kada se ne bi radovali novom početku”, rekao je i pokazao mi svoje žućkaste zube. Izgledao je jeftino, isprano, šljaker grube kože i ustajalog daha. Čemu se ti, koji kurac, raduješ? Živcirali su me ljudi koji uspešno lažu same sebe, verovatno zato što meni nije uspevalo. Jedna prijateljica me je svojevremeno posavetovala da uvek treba ići suprotno od onoga što misliš da ti je zacrtano, da treba plivati uzvodno, ma koliko jaka bila struja. Ja, kada je tmuran dan, pustim depresivnu muziku. Ne možeš protiv sebe.

”Nije to zbog toga”, promumlao sam i zakolutao očima ka starici. ”Nego ovaj miris…”

”O, da”, razrogačio se moj neželjeni sagovornik i obazreo oko sebe. ”Skoro da zaboravimo… Pustite je da prođe!”

Trgnuo sam se, zbunjen ovom iznenadnom objavom. Glave ostalih putnika su se, sve do jedne, okrenule ka nama, njihova lica vedra i puna razumevanja. Trola se i dalje s mukom uspinjala ka okretnici, svojoj poslednjoj stanici.

Šta se to, koji moj, ovde dešava?

Starica nije imala nameru nikuda da ide, toliko je bilo jasno. Kunjala je, polusvesna, na svom sedištu, povremeno bolesno štucnuvši kada bi točak prešao preko rupe na asfaltu. Nisam shvatao na šta čovek misli, sve dok, dublje u metalnom stomaku trolejbusa, nije počelo komešanje. Ljudi su se ćutke razmicali i ustupali prostor ženi koja je, uvijajući ramena i migoljeći se između njihovih glomaznih tela, lagano napredovala ka nama. Bila je plava i mršava, malo starija od mene, mada je umor njenom licu dodao još nekoliko teških godina. Veliki podočnjaci formirali su sive korone oko punih Meseca njenih očiju, usne bez krvi bile su joj stisnute u tanku, povijenu liniju. Pažljivo je osmotrivši dok nam se primicala, shvatio sam da se, osim mene, jedino ona ne smeje.

”Gospođica je ušla pre vas”, prošaputao je šljaker i izmakao se ne bi li je propustio. Ja sam se povukao unazad i oslobodio joj uski prostor na kom sam do tog časa stajao.

Taman na vreme da zauzmem prvi red pred početak predstave.

Žena se zaustavila ispred starice i nesigurnim pogledom prešla preko ostalih putnika.

”Ne boj se”, čuo sam kako neko komentariše.

Ne boj se čega?

Moj sagovornik je ponovo iskezio duvansku čeljust i zadovoljno klimnuo glavom. Trudio se da mi ulije poverenje, ali bio sam začepljen bolje od flaše vina koju sam nosio. U tom trenu trola je naletela na poveliku rupu, ili neku izbočinu, jer smo svi zajedno poskočili.

”Aaa”, trgla se starica i iskašljala sebi u bradu komad smeđe sluzi. I dalje polusvesna, nastavila je da kunja, ne obrisavši se. Plavokosa mršavica sada je zurila u nju sa mešavinom straha i iščekivanja u očima.

”Ne boj se”, ponovio je neko, i tada je počelo.

Bilo je teško razabreti šta se dešava. Naizgled je sve ostalo isto –  trola je sporo napredovala ka cilju, sneg je padao, ljudi su se radovali – a onda su mi pogledi ostalih skrenuli pažnju na pod. Dole, u večitom polumraku gradskog prevoza, rađalo se čudovište.

Mršavica je nosila farmerke, ove nove (pazarske) zvoncare što ih vidite na svakoj drugoj default devojci u gradu. Ispod njih, virile su crne, neupečatljive cipele. Sve dok odjednom nisu prestale da vire. Prvo su se krajevi nogavica zategli, ispunjeni nečim mekanim i žitkim poput blata, nakon čega je masa krenula naniže, duž potkolenice, ka cipelama. Kada je stigla do pertli, konačno sam video o čemu se radilo.

Komadi kože, potkožne masti, žila, usahlih kapilara i stegnutih limfnih čvorova nalik slepim očima; istulelo klupko dlaka, sluzokože i iscepanih tetiva; rožnati ostaci tela nalik krljuštima očišćene ribe i pihtijasta, zgrušana krv – sve to je činilo dve debele, nabrekle, pulsirajuće larve, očigledno iznikle iz kože svog jedinog roditelja (suvonjave žene čije su oči sada pokazivale samo beonjače) i puštene da puze ka nekoj svojoj nezamislivoj slobodi.

Izgledale su grozno, kao veliki, tuberkulozni ispljuvci, kondenzati sabranih noćnih mora, šlajm podsvesti. Tako nešto nije trebalo da postoji. Kosilo se sa zdravim razumom. Ipak, postojalo je. Osetio sam nagon za povraćanjem. Čovek pored mene stisnuo me je za rame.

Kada su se prelile preko vrhova cipela, oformile su jedno telo koje je nastavilo da klizi po podu. U nekoliko sporih grčeva došlo je do bosih stopala obeznanjene starice i obavilo se oko natečenih, prljavih prstiju. Matora spodoba i dalje je držala zatvorene oči i tek povremeno uzdisala u snu, nesvesna toga da se mukozna larva polako, poput amebe, raspolutila i pustila da oba njena dela uspužu uz otekle listove. Suvonjava plavuša je, međutim, nešto osetila: stresla i zaškrgutala zubima. Larva je nestala ispod staričine suknje, ali po naborima na ritama se videlo da se i dalje uspinje, sve do oteklih grudi, na kojima je na trenutak zastala, kao da se premišlja, a onda se proširila i razlila ispod smrdljivih slojeva tkanine – nestala je kao da je nikad nije bilo.

”Aaaa…arh”, prenula se starica iz bolesnog stupora. Podigla je kapke i ispod njih sam ugledao bele oči bez zenica. U njima su bile suze. Kada ih je ponovo spustila, dva potočića kliznula su niz prljave obraze.

Trolejbusom se prolomi graja. Svi putnici, i dalje umotani u zimsku odeću i opremljeni cegerima u kojima se hladila novogodišnja trpeza, posmatrali su čudo i pozdravljali ga osmesima i radosnim povicima. Moj sagovornik je žustro tapšao. ”Eto vidite”, govorio je okrenut ka plavokosoj ženi, ”eto vidite da može.”

Toliko zbunjen da mi flaša vina umalo nije ispala iz ruku, zatreptao sam ka plavuši. Izgledala je mnogo bolje. Podočnjaka gotovo da nije bilo, dok joj na usnama titrao osmeh, isprva mali, stidljivi, a onda širi i slobodniji, sve dok nam nije otkrila svoje lepe, začuđujuće bele zube.

”Vi ste sledeći”, obratila mi se umilnim sopranom dok sam sabirao uskomešane misli. ”Ušli ste posle mene.”

Nameravao sam nešto da odgovorim, ne znam tačno šta, ali reči su krenule da se formiraju na mom jeziku, nameravao sam i fizički da reagujem, možda da se povučem korak unazad, ili okrenem flašu tako da postane batina, ali ništa od toga nisam uradio. Ruka ljubaznog sagovornika, i dalje postavljena na moje rame, gurnula me je napred i postavila na mesto koje sam prethodno ustupio plavuši.

”Ne boj se”, čuo sam kako mi neko govori, trenutak pre nego što su mi se oči prevrnule na gore.

 * * *

 Napolju, sve nas je ošamario svež vazduh. Trola se zaustavila na okretnici zavejanoj kao u bajci i ostavila nas da se pušimo na minusu poput pite na prozoru. Ljudi su, trljajući dlanove i obraze, neko vreme stajali na poslednjoj stanici i čestitali jedni drugima praznike, upućivali najlepše želje familijama koje nisu poznavali i pružali ruke onima koje su te večeri prvi put u životu videli. Nakon toga su se rastajali, polako osipali i nestajali u snegom pokrivenim uličicama, sve dok na kraju pod metalnom gljivom nismo ostali samo nas troje: plavokosa žena, moj saputnik i ja.

”Odoh”, rekla je plavuša i poljubila nas obojicu u obraz. Mahnula nam je i zaškripala đonovima po beloj pokorici. ”Lepo se provedite.”

”Naravno”, dobacio sam joj dok se hitro udaljavala, popravljajući svoje svilene šiške. Nasmešio sam se u prazno i okrenuo ka čoveku koji je ostao da mi pravi društvo.

”Idite slobodno”, rekao sam i pružio mu ruku. ”Ja ću ostati još malo.”

”Znate gde ćete?” pitao je.

Teatralno sam podigao flašu.

”Srećna Nova godina.”

Ostavši sam, duboko sam udahnuo zimski vazduh i okrenuo se oko sebe. Kraj je bio pust, ali u daljini se čula muzika. Moja ekipa. Verovatno već toliko uvoštena da ću morati svojski da se potrudim kako bih ih stigao. Nema veze. Vino imam, a čep nije od pampura. Pogledao sam na sat i shvatio da ponoć samo što nije otkucala. Treba stići na zdravicu, rekao sam sebi baš u trenutku kada su se, negde iza, uz tresak zatvorila vrata trole. Okrenuo sam se taman na vreme da je vidim kako, praćena električnim vatrometom, pravi krug oko okretnice i prazna se vraća ka gradu. Prazna, osim jednog sedišta. Na njemu je i dalje sedela starica, smrdljiva i prljava, i kunjala poput bolesnog psa kom više nema pomoći.

Podigao sam dva prsta ka čelu i otpozdravio zarđaloj mašini, znajući da ni nju ni umiruću spodobu više nikada neću videti.

Na putu do kuće u kojoj se slavilo, otvorio sam flašu i potegao iz nje nekoliko dugih, žednih gutljaja.

 * * * *

/* */