Boris Nad: ZMAJEVE KOSTI


Sveto ulje. Ulje duha i samosagorevanja. Ulje pomazanja. Salo krokodila. Ulje pomazanja je granica, a svetački sarkofag samoizgaranja kapija ka poljima preobražaja (…) Dobro je što ovi današnji nevidnici ne znaju za tako kvalitetnu naftu. Besomučno sagorevaju fluid koji nekada beše telo Zmajeva.

Dorijan Nuaj: Lucifereza

 

Bila je to neka beznačajna izložba na koju sam otišao samo zato da prekratim vreme i možda zbog svoje stare, dečačke strasti prema gušterima, posebno onim džinovskim, iz doba jure.

Bila je to, ustvari, neka prilično groteskna instalacija, nalik na one savremenih umetnika, sa telima od plastike, od kojih neka behu u prirodnoj veličini, sa verno i minuciozno rekonstruisanom vegetacijom, koja je, po svemu sudeći, takođe bila veštačka. Pored njih, međutim, kočili su se kosturi mrtvih zmajeva.

Kosti, čitav niz skeleta, ispod koje su stajale sitne srebrne pločice s ugraviranim imenom vrste; okamenjene kosti, žućkaste boje, smrvljene u parčiće pod teretom godina, miliona godina; ostaci gigantskih reptila, razjapljenih čeljusti, u skoku, sa čijih je telesa odavno spalo meso. Megalosaurusi, sauropodi, iguanodoni, sricao sam njihova imena, potom jedan veličanstveni tiranosaurus reks, pred čijim uspravljenim kosturom zastadoh; dalje se pružao pogled na šumu paprati, u kojoj prepoznah ginko, araukariju i magnoliju. Mora da je to bila kratkotrajna nesvestica, jer pred slikom pterodaktila jasno čuh lepet kožnih krila…

Sećam se da je napolju neposredno pre toga padala sitna, uporna kiša. Ostajalo mi je još tri ili četiri časa do leta, a to vreme sam nameravao da prekratim ručkom u jednom malom i prijatnom restoranu u blizini, u koji sam ranije već svraćao. Kupio sam, skoro mahinalno, neku bogato ilustrovanu knjigu o dinosaurusima, za koju sam sumnjao da ću je ikad pročitati, a potom krenuh ka izlazu dugačkim, polumračnim hodnikom.

Neka glasna prepirka, neobična za tako tiho mesto, natera me da zastanem, a onda da oprezno načinim nekoliko koraka unazad. Ka meni je, krupnim koracima, grabio čovek u crnom kaputu, neodređenih godina i sive kose; sledio ga je, očigledno s naporom i sve više zaostajući, neki starac, valjda muzejski čuvar pred penzijom u uniformi, kome je jedan gusti, sedi pramen padao na oznojeno čelo. Starac mu je dovikivao nešto što ovaj nije želeo da čuje; umesto toga mu je, ne osvrćući se, nervozno odmahivao rukom. Razumeh da je posredi prepirka, ali moj francuski nije bio dovoljno dobar da bih razumeo oko čega se zapravo vodi.

Gomila dece u tom času preplavi ulaz; pomerih se u stranu, ali se neznanac ipak sudari s mnom i umalo me ne obori. Knjiga pade na pod, otvarajući se na jednoj strani, čini mi se na onoj gde beše jedna raskošna ilustracija plesiosaurusa. On je podigne, zagledajući u sliku i u jednom dahu, pognute glave, reče:

„Oprostite jednom smetenjaku. Vi se, dakle, interesujete za zmajeve? Iznenađujuće je, zapravo, koliko su ove rekonstrukcije verne. Dovoljna su samo sitna pomeranja da bismo stigli do velike laži.“

Rekoh mu na nemačkom da se bojim da ga nisam najbolje razumeo; graja dece se stišavala, starac koji ga je do maločas progonio sada se obraćao gomili đaka, po svemu sudeći ekskurziji neke osnovne škole. On mi sve to ponovi na nemačkom, dodajući:

„Malo je danas onih koji slute ili znaju tajnu zmajeva.“

Upitah ga šta je bio razlog malopređašnje prepirke. On mi reče da je čuvara zamolio da mu dopusti da uzme tek parče kosti, zapravo jedan mali uzorak, nalik na one koji se uzimaju biopsijom, nekog posebno retkog reptila, što je ovaj, razume se, odbio.

Pomislih da ovaj svet obiluje ludacima, da bi bilo najbolje da se s njim ljubazno pozdravim i mirno nastavim svojim putem. On me, međutim, pogleda svojim zelenim, prodornim očima i, prelazeći umorno i nervozno rukom preko čela, nastavi:

„Vi verovatno mislite da sam nekakav ludak, jurodivi, s kojim bi bilo bolje da se mimoiđete. Niste ni blizu istine – ja sam čovek sasvim pristojnih manira. Dozvolite mi da se predstavim. Jedno od mojih imena je Antoan de Marnjak. Mogao bih za sebe da kažem da sam istraživač, s mnogo više prava nego oni koji sebe danas nazivaju naučnicima. Pod tim imenom izdao sam nekoliko knjiga, između ostalih i jednu o iščezlim džinovskim gušterima. Ali, to je problem s istinom: ona je očigledna, samo što je niko ne primećuje.“

Odmerih njegovu spoljašnost – u suštini, bila je neprijatna, mada prilično uredna. Grozničav sjaj u očima, dugi, veoma dugi prsti, kaput koji ga je činio sličnim grabljivici, orlu ili nekom lešinaru.

Rekoh mu svoje ime i pružih mu ruku, dodajući da sam zaposlen u jednoj multinacionalnoj naftnoj kompaniji, a da sam u Parizu na kratkom službenom putu.

Bilo mi je odnekud poznato to ime, pa čak i lice, samo nisam mogao da se setim odakle.

Izlazili smo iz muzeja, on razvi kišobran, koga smesta slomi jak vetar. Pretrčasmo preko ulice po kiši, s one strane drvoreda kestenova primetih onaj mali restoran. Predložih mu da uđemo unutra i tamo popijemo kafu. Putem ga upitah na šta je tačno mislio kada je pomenuo tajnu zmajeva.

On pređe preko tog pitanja kao da ga nije čuo.

Restoran beše tih, počivao je u nekoj prijatnoj polutami. Odavde su se jasno videli kestenovi u nekoj vrsti sumraka, svetla automobila na putu, pljusak koji je zasipao stakla i šibao mrtve grane.

Smestivši se za sto, on zapali cigaretu, povuče jedan snažan dim, otpi nekoliko dugih gutljaja bordoa, a onda reče:

„Da li ste ikad, mimo onog što ste učili u školi, postavili sebi pitanje šta je uistinu nafta, koju danas tako besomučno sagorevamo?“

„Nafta, sveto ulje, koje danas daruje moć, o koje sa otimamo, ulje nastalo iz tela uginulih, drevnih životinja, mrtvih zmajeva – njihovo ulje, njihovo telo.“

„Mislite li da ranije nisu znali za tu čudesnu tajnu skrivenu u dubini Zemlje? Za naftu, ugalj i fosile koji su se povremeno otkrivali u rudnicima, po kamenolomima, zbog erozije i posle zemljotresa?“

„Možda će vas iznenaditi: drevni ljudi znali su za tajnu zmajeva, čak i zadugo pošto su oni, iz nekog razloga, iščezli sa lica Zemlje. Tragali su uporno za njihovim kostima pod zemljom i u pećinama. Pre toga, živim zmajevima suprotstavljali su se bezumno hrabri, usamljeni vitezovi-ratnici, što potvrđuje memorija, sadržana u kolektivno nesvesnom gotovo svih naroda i rasa. O tome, uostalom, još svedoče mnoga predanja, od Amerike, preko Indije i Kine, sve do Evrope, baš kao i bezbrojni crteži zmajeva, koji podsećaju na današnje rekonstrukcije džinovskih guštera iz doba jure, one koji danas pune udžbenike evolucije.“

„Egipatskim sveštenicima i alhemičarima bila je poznata njegova tajna. ’Ka’ znači ’vetar kostiju’. Kosti sadrže seme duše, iz njih je magijskim putem – iz genetskog materijala, kako bi rekli danas – moguće oživeti svako biće koje je ikad hodilo Zemljom. Mumifikacija je samo način da se taj materijal sačuva. Ali, to je tek uzgredni proizvod, jer je iz leša već prethodno ekstrahovano ’seme semena’, ono što ne podleže vremenu i njegovim razornim strujama. Otuda su drevni čarobnjaci – sada već rizikujem da me smatrate ludim – bili u stanju da magijom stvaraju ili oživljavaju zmajeve i da ih, u izvesnoj meri, drže pod kontrolom; ovo drugo je bilo daleko teže od prvog, i stvari bi zato u realnosti često izmicale iz njihovih ruku.“

„Tajna je, iz tog razloga, vekovima i hiljadama godina morala biti ljubomorno čuvana i skrivana od radoznalih očiju. Naučne zablude, počev od XVIII veka, pomogle su znalcima u tome. Zmajevi su od tog vremena konačno prognani među praznoverice, koje je ismevao prost i neuki moderni svet. Drevna tajna ostala je rezervisana samo za izabrane. Za one koji su, daleko od tuđih pogleda, za svoje potrebe oživljavali ova drevna bića i pokušavali da ih iskoriste u svoje, po pravilu sebične svrhe…“

„Katkad se, naravno, dešavalo da se eksperiment otrgne kontroli; to je, među ostalim, tajna Loh Nesa. Suština zmaja je upravo u tome: to i jeste biće, ili sila, vi biste rekli energija, koja ne može biti kontrolisana, barem ne zadugo, upravo zato što je elementarna. Iz tog razloga se kundalini, vitalna čovekova sila, simbolično predstavlja kao zmaj, jer ona i jeste zmaj, čije buđenje može da bude spasonosno ili smrtonosno za neupućenog.“

„A tu je, najzad, i njegova krv, krv zmaja, koja je, prema srednjevekovnom predanju, otrovna, ali koja vitezu koji ga je ubio – drugim rečima, onom koji je njime ovladao – može doneti besmrtnost. Nije teško pretpostaviti da su se u svim istorijskim periodima, a tako je, bez sumnje, i danas, pojavljivali oni koji su drevno znanje tumačili pogrešno, razumevajući ga tek kao niz postupaka, kao puku tehnologiju, koja će im obezbediti božanski status, omogućiti im da i sami postanu bogovi, ekstrahujući i zloupotrebljavajući njegovu krv i spermu.“

„To su, da se tako izrazim, kalfe istinskih čarobnjaka, oni koji oslobađaju sile kojima su, u svakom pogledu, nedorasli. Njihova nepromišljenost morala je da dovede do teških, po pravilu nepopravljivih posledica.“

Pogledah na časovnik, pomislih da ću zakasniti na aerodrom ali me je to što je govorio zainteresovalo više nego što sam mogao da očekujem. Pomislih na naredni let za Beograd, pozvah konobara i zamolih neznanca da sa mnom ruča, na šta on skoro nevoljno pristane, dodajući da su njegove potrebe za hranom relativno skromne.

Dok nas je konobar posluživao, on mi reče tišim glasom i s nešto manje teatralnosti nego pre:

„Verujem da ste do sada već uočili analogiju.“

Priznao sam mu da jedva razumem ponešto od svega što mi je govorio.

„Izum parne mašine usmerava nas ka uglju, a to su, ustvari, drevne šume, šume davno prohujalih geoloških epoha Zemlje. Potom moderni čovek otkriva supstancu koja nije ništa drugo do ono što je nekad bilo telo zmaja – naftu. To je istinska materia prima moderne civilizacije, njena pokretačka snaga, ka kojoj se zatim usmerava ljudska pohlepa. Treba li da vam kažem da je to još jedna od drevnih tajni, kojoj se nekad, u mudrija vremena, pristupalo sa posebnom predostrožnošću i čijoj upotrebi se pribegavalo samo u izuzetnim slučajevima? Recimo, za spravljanje čuvene grčke vatre. Njen dim je zmajev dah. To sveto ulje danas se rasipa i nemilice arči, bez imalo svesti o stvarnim posledicama, od kojih su najmanje bitne one ekološke. Ulje, sveto ulje, koje bi moglo biti upotrebljeno na hiljade mudrijih načina i u sasvim drugačije, da kažemo magijske svrhe, ali uvek sa preporučljivim oprezom i, razume se – krajnje štedljivo.“

„Sledeći korak je, pogađate, zmajevo seme, njegova sperma. To je ono što naučnici danas nazivaju genetskim materijalom i rekonstrukcijom iščezlih vrsta putem genetskog inženjeringa. Drevni reptili – ili bi trebalo da kažem: drevni bogovi – iznova će se pojaviti na Zemlji.“

„Ali, za razliku od magijskog oživljavanja, koje se već događalo, a događa se bez sumnje i u trenutku dok vam sve to govorim, ovog puta oni će se vratiti sa greškom. Možda će to zaista biti oni džinovski, krvoločni gušteri s pilećim mozgom, prema grotesknoj slici koju savremena nauka gaji o zmajevima. A možda i svirepi, lukavi, cinični i perfidni gospodari, bez imalo saosećanja, koji će poželeti da zauvek okončaju sa ljudskom rasom. Podsetiću vas da su reptili obdareni ne samo hladnokrvnošću i iznimnom moći regeneracije, već i vanrednom, skoro nepogrešivom inteligencijom, inteligencijom tako različitom od ljudske. Tako različitom da se čini superiornom, ili ona to zaista jeste.“

„Bilo kako bilo, zmaj nije ništa drugo do vitalna, divlja, pokretačka sila, sila samog života, zbog čega njegov povratak ne može biti drugo do povratak elementarnih sila u stvarnost za koju smo doskora verovali da je konačno humanizovana, preobražena i jednom zauvek upodobljena prema ljudskom liku. S njegovom pojavom progovaraju sami elementi. Otuda zmaja oduvek prati vatra. Savremeni naučnici tu igraju bednu ulogu čarobnjakovog šegrta; oni nisu predodređeni, a ni sposobni da vladaju, njihov zadatak je daleko skromniji: da oslobode i razbuktaju elementarne sile. Vreme mnogih ljudskih rasa ističe. Ne znamo s kojim krajnjim ishodom – da li će to biti uništenje ljudskog roda ili volšebno spasenje iz vode i vatre, koje će uslediti u poslednjem trenutku, kako bi započeo novi geomorfološki ciklus, novo doba Zemlje.“

Nastupi tišina, veoma dugačka pauza, tokom koje videh nekog plavokosog dečaka s anđeoskim osmehom, koji je sedeo za stolom sa nekom ženom koja mora da je bila njegova majka. Ta slika, začudo, u meni probudi beskrajnu žalost. Te dve stvari naprosto nisu mogle da se spoje u jednu celinu: ili je taj idilični prizor koga sam upravo posmatrao bio lažan, ili je bilo pogrešno sve ono što mi je govorio neznanac.

Videh konobara kako klizi između stolova i poručih još jednu bocu bordoa. Moj slučajni poznanik – to sam iz nekog razloga upamtio – na vrhu noža uze jedan zalogaj zlatnog kavijara bez hleba, a zatim nekoliko parčića krvavog bifteka, koji je još ležao na njegovom tanjiru.

Video sam jednu kap guste, skoro crne krvi, na besprekornoj belini porcelana, pri čemu najpre pomislih na ludilo, na stvarno ludilo, na ludilo koje je, poput moćnog vrtloga, usisavalo i menjalo stvarnost, sve naše utvrđene predstave o svetu u kome živimo, na takav način da su i one u jednakoj meri postajale pogrešne i nestvarne.

Pomislih i da iz svoje krajnje ograničene vizure ne možemo razlučiti šta je zaista stvarnost a šta obmana naših nepouzdanih čula, šta je ludilo a šta istina i realnost, pošto uvek vidimo samo njen mali deo, poput insekta koji jedva da opaža senku, a koga će već u sledećem času zgnječiti noga nekog džina.

Potom neznanac podigne čašu a onda polako, zagledan u njen rumeni odsjaj, pažljivo mereći reči, reče:

„Kost je, kao što sam rekao, sveta, jer ona čuva tajnu života i smrti. Otuda poštovanje moštiju, delova tela, kostiju, vladara ili svetaca. Naš mali kosmos, naš sitni ljudski univerzum, pokreću i greju fosili, ostaci leševa, mrtvih tela koje, s neumoljivom upornošću, izvlačimo iz utrobe Zemlje.“

„Muzeji su naši istinski hramovi, podignuti u slavu i radi poklonjenja mrtvim, odavno odsutnim bogovima. Njih ispunjavamo moštima i svetim slikama. Reči prvosveštenika tog kulta, koji govore o K-T periodu, granici između krede i tercijara, odnosno mezozoika i kenozoika, o vremenima od pre 65 miliona godina, ili o udaru meteora na poluostrvu Jukatan, ne znače ništa, ili ih, kao u svakoj religiji, valja pre razumeti kao tajni jezik, šifru koja nosi svoje skrivene poruke.“

Zapalio sam cigaretu i pogledao u noć koja se naglo spuštala, spreman da čujem šta je još imao da mi kaže.

„Ispod takozvanog pozitivističkog i progresivističkog pogleda na svet, kao i svuda i uvek, krije se, ustvari, stara vera, religija, drevni mit. Njihovi mitovi govore o nestanku, o katastrofi, o iznenadnoj smrti i o ponovnom dolasku. Kada kažem ’njihovi’, trebalo bi, zapravo, da kažem ’naši’ ili barem ’ljudski’, ali sam se tokom godina potpuno odvikao od toga da stvari posmatram iz tako skučene perspektive.“

„Nažalost – ili bi, možda, trebalo da kažem na sreću, na sreću po prave adepte, posvećenike istinskog znanja – ta nauka je jalova i, kako se mnogo puta pokazalo, neporedivo sposobnija za razaranje, nego za stvaranje. Ono što je za sada u stanju da stvori, to je, rekao sam vam već, samo ’roba s greškom’. Ali, to je opšte stanje čovečanstva, palog čovečanstva, onakvog kakvog danas znamo.“

„Povratak drevnih bogova će biti utoliko strašniji i razorniji. Biće to ostvarenje drevnih mora ljudskog roda, kataklizma ili, ako hoćete, apokalipsa, strašnija od one o kojoj govori Sveti Jovan Bogoslov, jer katastrofa o kojoj je ovde reč ne budi nikakvu nadu, a možda donosi istrebljenje ljudi, celokupne vrste, iz koga će, u najboljem slučaju, samo malobrojnim, ali pre nikom, poći za rukom da se spasu, otvarajući preostalim novi ciklus Saturna, boga Zlatnog doba.“

„Takav uspeh opravdao bi svaku žrtvu“, dodao je.

„Moralni razlozi, s kojim možda nameravate da mi se suprotstavite, ovde nisu ni od kakvog značaja. Beznačajni su, kao i svi ostali protivargumenti, koje ste možda ovog časa u stanju da mi suprotstavite.“

Pokušah da mu protivurečim, ali me on zaustavi jednim pokretom ruke, pokretom koji nije dopuštao protivljenje.

„Ne znamo da li su u pitanju lica ili samo obrazine, maske, koju elementarne sile – ili bi ponovo trebalo da kažem: drevni bogovi – preuzimaju na sebe. Bilo kako bilo, one imaju ulogu onog – a to je više nego izvesno – koji pročiščava i obnavlja.“

„Sve što ste do sada izgovorili“, rekoh mu, „deluje do te mere nestvarno i fantastično da sam razum odbija da u to poveruje.“

„Vi, prema običajima našeg vremena“, odgovorio mi je, „zahtevate dokaz, nešto što ćete moći da opipate rukama, zar ne, jer, u suprotnom, ne možete da prihvatite istinu, ma koliko ona bila očigledna.“

Glas mu je, učinilo mi se, najednom zvučao umorno i bezvoljno.

„Moji pokušaji da s nekim – bilo kim – podelim užasnu spoznaju traju godinama, ili pre decenijama i vekovima. I samo retko mi to polazi za rukom.“

„Vidite, sada se bliži godina 2012. Samo još nekoliko dana deli nas od nje. To je, prema mnogim verovanjima, godina smaka sveta, godina apokalipse i sudnjeg dana, svakako različite od one hrišćanske, ali tu nije presudna istinitost proročanstva, koliko sama vera, ubeđenje u njegovu istinitost. Drugim rečima, mnogi će se potruditi da ono bude ostvareno, za njega se danas vezuju mnogi strahovi i mnoge nade.“

„Reptili se upravo bude iz svog milenarnog sna. Drevni, svirepi bogovi, ili, pre, njihove utvare, ustaju, a možda nije ni trebalo da ih budimo. Kada se kapije njihovih svetova opet otvore, oni će se vratiti na Zemlju. Njihovi koraci će potresti tle. Ono u šta ste do sada verovali, u šta ste navikli da verujete, uskoro će se pokazati, više nema nikakvog značaja, ili ga nikad nije ni imalo. Doba čoveka, barem čoveka kakvog smo do sada znali, završeno je. Dolazi do dubokih promena u kori Zemlje a sva živa bića koja je nastanjuju samo su njen deo i neposredno od nje zavise.“

On posegne rukom u unutrašnji džep sakoa i pruži mi, s nekakvim čudnim osmehom, jednu ampulu, u kojoj se presijavala grimiznocrvena tečnost.

„Ono što vam sada dajem možda je put spasenja.“

„Da, krv zmaja, čudesni eliksir smrti ili izlečenja, vrhovni arkanum, proizvod bezbrojnih ekstrakcija, destilacija i magijskih operacija, nešto što nema cenu i otuda ne može da se proda ni kupi, premda može da vam podari besmrtnost, pa čak i fizičku besmrtnost, da vas učini jednim od njih ili makar nalik njima ali je, isto tako, u stanju da vas ubije – krv zmaja je, u isti mah, i lek i otrov.“

Uzeh je u šaku, koja je sada drhtala, posmatrajući gustu tečnost kako se peni i, za svaki slučaj, pre nego što je spustih u džep pantalona, umotah je u salvetu. Nisam više sumnjao u istinitost njegovih reči.

„Upozoravam vas“, dodao je stranac, „da je nipošto ne koristite ukoliko niste kadri da učinite ono što je najteže: da jašete zmaja i da, kada je jednom probudite, u potpunosti vladate pomahnitalom zveri, koristeći se njenom snagom. U protivnom, snosićete odgovornost za sve posledice.“

Promrmljah nešto prilično zbunjen, ostavih na stolu nekoliko novčanica koje su mi se prve našle u ruci.

Razumeh da je to kraj našeg razgovora i da mi više ništa neće reći. Pozdravih se s neznancem, zaboravljajući da mu zahvalim, i smesta pozvah taksi.

Nešto pre ponoći nalazio sam se u avionu koji je poletao za Beograd. Sneg je upravo počinjao da pada.

Dok se vazduhoplov odvajao od piste, sumnjivo podrhtavajući, oprezno izvadih čudovišnu ampulu, i još jednom se, za svaki slučaj, osvrnuh oko sebe.

Neko vreme posmatrao sam krunu od crvene pene na vrhu, osetih njenu nestvarnu toplotu koja mi je palila dlan, ne znajući da li u ruci držim čudotvorni eliksir ili otrov, i da li će mi on doneti izbavljenje, drugo rođenje ili konačnu, drugu smrt.

/* */