Boris Nad: ONOSTRANA INDIJA

 

Naše veličanstvo vlada nad tri Indije, a naša zemlja proteže se i izvan Indije, gde počiva telo Svetog apostola Tome; širi se preko pustinja do mesta gde izlazi sunce i pruža se do pustog Vavilona, blizu Vavilonske kule.

Sedamdeset i dve pokrajine su pod našom vlašću, od kojih je samo nekolicina hrišćanskih. Svaka ima svog kralja, ali se svi oni nama potčinjavaju.

Pismo Prezvitera Jovana vizantijskom caru Manojlu I (1165.)

 

 

 

Jednog zimskog jutra, u cik zore (ako me sećanje ne vara, bilo je to leta Gospodnjeg 12..)*, neki stranac, hodočasnik, zalupa na kapije zamka.

Bio je ogrnut plaštom od crne kože i za sebe reče da se zove Agrimandar, što je, izvesno, bila laž.

Pomislih da dolazi iz Svete zemlje i dadoh mu jedan zlatnik; naložih da mu donesu hleba i vina. On mi, međutim, reče da je Jerusalim, a sa njim i svoje skromno imanje, napustio pre tačno devet godina, da je otada hodočastio mnogo dalje na Istok, sve do četiri Indije, u zemlje Prezvitera Jovana, a da su ga na lutanje podstakle neke neverovatne glasine i jedan san.

Bilo je to u doba bezakonja i nereda, kada je pred naletom saracenskih četa, predvođenih nadaleko čuvenim Saladinom, izgledalo da su dani Jerusalimskom kraljevstvu konačno odbrojani.

Poželeh da o svemu tome čujem nešto više.

Reka Ind, koja izvire u Edenu

 

Stranac odgovori da se jednog dana njegova viteška družina, putujući za Akru, sukobila sa nekoliko Saracena. Borba je bila kratka, ishod (po njih) povoljan.

Sunce je zalazilo kad se sagnuo nad jednog od njih koji je još davao znake života, sa željom da mu prekrati muke. Iznenadi ga ravnodušnost, ili prezir, s kojom je ovaj gledao smrti u oči. Odloži mač, koji je već bio prislonio uz njegovo grlo, i iz samilosti mu ponudi malo vode.

Saracen ovlaži usne (u uglu usana bila mu se skorila krv, on ispljune slinu pomešanu sa krvlju) i pomenu izvor u podnožju Olimpa, iz koga je tri puta pio, a potom reče nešto o reci Ind, koja izvire u Edenu i čiji je pesak pun zlatnog grumenja i dragih kamenova. Zatim pomenu reku od stenja koja se uliva u more peska. Budući hodočasnik pomisli da Saracen bunca i odluči da ga prepusti njegovoj sudbini. Ali sledećeg jutra ovaj ustane, a na njegovom telu više nije bilo rana.

„Neka je slavljen Alah, sveznajući, moćan i milosrdan, koji nikad ne spava“, reče Saracen čim je završio s jutarnjom molitvom, klečeći u vrelom pesku. „Ti si mi sinoć poštedeo život, dopusti mi sada da otkupim i svoju slobodu. Bićeš bogato nagrađen za tu milost.“

Stranac se nasmeja, jer je Saracen izgledao kao bednik, kao pustinjski razbojnik, pitajući se šta bi on mogao da mu da za uzvrat i upita ga za izvor o kome je govorio prošle noći.

Ovaj mu odgovori da se izvor žive vode, koji daje besmrtnost, nalazi negde u zemljama Prezvitera Jovana, punim čudesa i drugih, jednako nezamislivih stvari, reče još mnogo toga o pravednosti i mudrosti ovog vladara, dodajući da je Jovan hrišćanin a ne musliman i da njegova zemlja leži daleko iza Persije, u Indiji. Put do nje, rekao je, vodi kroz planine, mora, pustinje i močvare, a skopčan je s opasnostima od pirata, idolopoklonika, reka, divljih zveri i zlih ljudi. Naposletku mu da jedan dragi kamen crvene boje, za koga reče da potiče iz reke Ind.

Hodočasnik mu zbog toga pokloni slobodu, i Saracen se izgubi u pustinji.

Iste noći usnio je san, koga mi je ispričao u svim pojedinostima.

Pod drvetom Poznanja

 

„Te noći“, reče hodočasnik, „sanjao sam da jašem pustom zemljom, kroz zemlje nevernika, a zatim zemljom divljih Tatara; bio sam žedan i gladan, na grudima sam imao ranu, koja nije prestajala da krvari. Sunce je zalazilo kada ugledah jedno suvo drvo, jedino drvo u pustinji žutog peska, o koje sam okačio svoj štit. Bio sam zato izlečen, iako na njemu nije bilo nijednog ploda, ni jednog jedinog lista. Neki glas mi reče da je to drvo Poznanja koje potiče iz Edenskog vrta, iz samog Raja, i da ga treba tražiti dalje na Istoku, iza Vavilonske kule.“

„Ubrzo posle toga, do nas dopreše čudne i neproverene glasine o tome da je neki moćan vladar, čije je ime bilo Jovan, osvojio grad u Persiji koji se zove Ekbatan i da se njegova mnogoljudna vojska kreće prema Bagdadu. Slušao sam ih s pomnom pažnjom. Otprilike u to vreme, umro je bolesni kralj u Jerusalimu.“

„Pomislih kako bih, ukoliko bih pronašao tog tajanstvenog hrišćanskog vladara, mogao da spasem Jerusalimsko kraljevstvo, u kome je sada nastupalo doba smutnje. Jedne noći uzeh u ruke onaj crveni kamen, koga sam otada stalno nosio u kesi oko vrata, i učini mi se da on gori vatrenim sjajem. Poverovah da zaista potiče iz Edena i da je to poslednji trag prvobitnog, rajskog izobilja u kome je živeo Adam, nasuprot pustoši i nesreći koje sam gledao svuda oko sebe.“

„Pomislih na reku Ind i njen zlatonosni pesak, na basnoslovne rudnike Prezvitera Jovana, o kojima je govorio onaj sledbenik Proroka, na njegove plemenite vitezove, na edensko blagostanje, na njegovu besprimernu slavu i moć.“

„Sedoh na konja, obučen kao Saracen i zaputih se na Istok sasvim sam, ka Bagdadu, što je bio gotovo beznadežan poduhvat.“

Dom Feniksa, stanište kentaura i hijena

 

Kroz Bagdad je prošao prerušen u prosjaka, u Persiji pod njim razbojnici ubiše konja i umalo što ne skapa od gladi. U Persijskom moru postade zarobljenik pirata, koji mu, posle nekog vremena, kada im pomene ime Prezvitera Jovana, pokloniše slobodu; on pomisli da je to posledica milosrđa koje je jednom počinio.

Zatim se pridruži nekom trgovačkom karavanu na putu svile, gde je čuo neverovatne priče o mongolskom kanu i o prestonici koje je on upravo podizao u Karakorumu. Prođe bezvodnom pustinjom, strepeći više od razbojnika nego od smrti zbog žeđi. Video je ruševine Vavilona i zastao pred ostacima Vavilonske kule, čija se gradnja opisuje u Svetom pismu. U Indiji je tri nedelje ležao u kolibi neke vračare, smožden groznicom. Izlečiše ga bramani svojim bajalicama i mađijama.

Pope se najzad na neku neizmerno visoku planinu, da bi konačno ispod sebe ugledao rajske predele onostrane Indije, u kojoj je počivalo telo Svetog apostola Tome, i njegove čudotvorne mošti.

Spuštajući se, on najpre ugleda more, puno svakovrsnog kamenja, koje je, kako su mu posle objasnili, lečilo svaku bolest. Video je dom Feniksa i basnoslovne šume, koje su nastanjivali beli i crveni lavovi, tigrovi, beli medvedi, stepe pune stada divljih konja i magaraca. Video je jezera i bare u kojima se gnezde krokodili, dromedariji, grifoni i nosorozi. Prošao je staništa jednoroga, kentaura i hijena, satira i fauna, i ravnice kojima lutaju krda bivola i slonova. Iza njih beše otadžbina pigmeja i kiklopa – džinova sa jednim okom i onih sa rogom na glavi.

Video je, najzad, zemlje mnoštva Goga i Magoga – petnaest prokletih naroda, onih koji se goste ljudskim mesom i koje je Aleksandar ogradio Svetim bedemom, zatvarajući ga Svetom kapijom, jer nije mogao da ih pokori. Svi oni sada verno služe svog suverena, Prezvitera Jovana, ali proročanstvo kaže da će se u poslednjim vremenima osloboditi kako bi služili Antihristu.

Zemlja Prezvitera Jovana podeljena je na četiri dela, četiri dela Indije, njome vlada sedamdeset dva kralja. Prestonica mu je Bribrih, sred nje počivaju Jovanovi dvori – on stoluje u zamku od slonove kosti, koji čuvaju lavovi i stražari pod šlemovima i koji se okreće oko svoje osi brže i od najbržeg vetra.

 

 

Susret pred ogledalom

 

„Jednog jutra“, reče Agrimandar, „prođoh prašumom koja vrvi škorpijama, otrovnim zmijama, džinovskim paucima i svakojakom nečisti. Zastadoh pred kapijama zamka Prezvitera Jovana, koje se same otvoriše. Stražari, otmeni i u srebrnim oklopima, spustiše helebarde i pustiše me da uđem unutra.“

„Uspeh se preko stotinu dvadeset i pet stepenika i dospeh pred ogromno ogledalo. Tu zastadoh u čudu, jer se u tom ogledalu vidi sve što se dešava bilo gde u svetu, sve što je bilo, sve što jeste i što će ikad biti. Otuda u njega ne može dugo da se gleda a da se ne oseti vrtoglavica.“

„Ne beše nikog ko bi ga čuvao, videh samo jednog usamljenog čoveka kako stoji pred njim, koji je bio odeven u crno kao sveštenik i zarastao u crnu bradu, i upitah ga ko je i šta ovde traži.“

„On me pogleda kao da je iznenađen, a zatim mi reče da sam upravo pogledao u magično ogledalo i da otuda sigurno znam pred kime stojim. Neznanac doda da mi je izvesno poznat razgovor koji ćemo voditi, jer sam ga već video u ogledalu, kao i niz uzroka koji su ga izazvali i posledice koje će naš susret proizvesti.“

„Čarobno ogledalo podsećalo je na biblioteku sa hiljadama i hiljadama knjiga, a onaj koji bi zastao pred njim ličio je na čoveka koji bi ih pročitao sve i u isto vreme. Prebirao sam po sećanju i odjednom shvatio da je neugledni čovek pred kojim stojim sam Jovan, neupadljivi ali svemoćni vladar nepreglednog carstva, kralj nad kraljevima, koji je za sebe odabrao skromnu titulu prezvitera. Pred njim se poklonih kao pred carem, jer je njegova slava veća od slave bilo kog zemaljskog vladara.“

Beli kan i Treći Fridrih

 

Sedeli smo do duboko u noć u jednoj od prostranih dvorana zamka. Dok je napolju besnela mećava, praćena olujnim vetrom i zavijanjem vukova, sluge su punile naše pehare; na ognjištu je plamsala vatra od bukovog drveta. Slušajući šta mi govori Agrimandar, osećao sam se kao dete koje nije moglo da se zasiti priča. Pomislih na svog suverena, poželeh da mu o svemu tome napišem opširno pismo, i zamolih neznanca da dovrši svoj izveštaj o Prezviteru Jovanu i njegovom skrivenom carstvu.

„Njegovi dvori“, nastavio je hodočasnik, „stajahu skoro sasvim pusti. Prolazili smo dugačkim hodnicima, bezbrojnim i velelepnim odajama a da u njima nismo zaticali nikog, ili gotovo nikog, sem sluškinja i ponekog roba. S vremena na vreme, pred njim bi ničice pao glasnik, donoseći mu vesti iz neke od prekomorskih zemalja. Prezviter Jovan bi katkad, gotovo nemarno, otpisao nekoliko reči; setih se da za njega nijedan događaj ne može da predstavlja novost ili stvarno iznenađenje, jer je za njega sve što se dešava – kao i sve što će se ikad desiti – samo sećanje, sećanje, doduše katkad mutno i nejasno, budući da je sve već mnogo puta video u čarobnom ogledalu, kao u onom magičnom izvoru u kome se ogledaju sudbine svih ljudi.“

„Naposletku, sedosmo za sto u nekoj prostranoj dvorani; upamtih da je za stolom bilo ravno trinaest mesta, od kojih je trinaesto oduvek bilo prazno.“

„On reče da će uskoro doći vreme kada njegovo carstvo više neće biti vidljivo, kada će ga biti mnogo teže pronaći nego danas, i da će se to desiti onog dana kada Un-kan bude pobeđen. Do tada će se, međutim, izdići novo Univerzalno carstvo na zemlji, na čijem čelu će stajati Univerzalni vladar, kralj-sveštenik, i samo je pitanje da li će se to dogoditi na Istoku ili na Zapadu, da li će to biti misteriozni Beli kan ili zagonetni Treći Fridrih.“

„Da li će novo Univerzalno carstvo biti uspostavljeno na Zapadu ili na Istoku, Prezviteru Jovanu je, razume se, bilo sasvim svejedno. Jer, u oba slučaja, biće to samo zemaljska, nesavršena slika njegovog onostranog carstva, koja će potrajati samo neko vreme, možda idućih hiljadu godina.“

Rekoh hodočasniku otprilike sledeće: ako je, kao što tvrdi, video čarobno ogledalo, koje pokazuje prošlost, jednako kao i sadašnjost i budućnost, onda mu mora biti poznato ko će od njih dvojice odneti pobedu.

On mi odgovori da su sećanja na prošle stvari nepouzdana, jer ih često iskrivljuju naše želje, zablude i strasti, i, na koncu, najmoćniji od svih, zaborav; još je gore sa sećanjem na ono što će se tek zbiti. Neke slike se, sem toga, u ogledalu pojavljuju samo jedanput i nikad više, i budućnost zato izgleda kao lavirint sa mnogo puteva, od kojih su neki slepi.

Otuda jedino Prezviter Jovan ume da pravilno koristi ogledalo i ispravno tumači ono što u njemu vidi, budući da je samo on savršen i bez strasti. Njegove pobude su, reče hodočasnik, neshvatljive i nemoguće ih je tumačiti sledeći obični ljudski razum.

Agrimandar doda da je on samo glasnik Prezvitera, neko ko slepo izvršava njegova naređenja, a da je njegov sud jednako nepouzdan kao i bilo kog drugog neposvećenog u tajnu.

Daždevnjak koji prolazi kroz plamen

 

Drugog dana naredih da nam osedlaju konje. Put beše zavejan, naši konji su mestimice sve do grudi propadali u sneg i propinjali se frkćući, bacajući oko sebe belu penu. Moj gost se, međutim, u svemu pokazivao veštijim i okretnijim. Negde oko podneva približavali smo se zamku, kada on zastane na jednoj čistini. Priterah konja, a on mi reče, ne skidajući pogled sa kula i zidina Magdenburga:

„Sada sam siguran da sam već ranije video ovaj zamak. Video sam ga, izvesno, u čarobnom ogledalu, kako nestaje u plamenu, pošto su ga posle dugotrajne opsade poharali divlji Tatari, koje prevodi Beli kan. Niko unutar zidina neće preživeti pokolj. Niko, sem jednog jedinog čoveka, koji će naočigled varvara proći kroz plamen, uvijen u plašt sačinjen od kože daždevnjaka.“

Trećeg dana, u zoru, primetih da se hodočasnik priprema za odlazak. On zatraži da mu osedlaju konja i opaše svoj mač, celokupna njegova imovina stala je u jedan jedini zavežljaj.

Pomislih kako je sudbina zamka, a i moja sopstvena, time zapečaćena.

Razmenili smo darove na rastanku; ja hodočasniku ponudih svog konja, uviđajući da ništa drugo što sam posedovao nema stvarnu vrednost. Šta sam mogao da ponudim neznancu koji je dolazio iz zemlje edenskog obilja i koji je nameravao da se u nju vrati?

On mi da svoj crni ogrtač, ja najpre poželeh da odbijem taj dar ali ga naposletku primih. Zatim stranac reče da je tok budućih događaja zapisan i nepromenjiv, dodajući kako u zemlji Prezvitera Jovana ima jedno ostrvo na kome žive salamandri, koji mogu živeti samo u vatri i od vatre, a da se od njihove kože pravi odeća koja štiti od plamena i, prema potrebi, čoveka čini nevidljivim.

Shvatio sam da to znači da će se novo carstvo uzdići na Istoku, ali da njime neće vladati Saladin, već Beli kan, čije će horde preplaviti Poljsku, Ugarsku i Boemiju, kako bi se jednog dana pojavile pred kapijama Magdenburga. Razumeh da je sudbina mog suverena takođe odlučena – a možda je bila odlučena još od postanka sveta – i da on nikad neće postati Treći Fridrih, koji će nastaviti da sanja u svojoj pećini, i na čiju pojavu ćemo čekati idućih hiljadu godina…

Agrimandar mi sve to potvrdi, dodajući da upravo dolazi iz Fridrihovog dvorca, da je car Fridrih mudar na rečima ali, nažalost, ne i na delima, budući da nije prepoznao vrednost prstena sa tri kamena koje je dobio od Prezvitera Jovana, zbog čega je on bio prisiljen da ih vrati u Jovanov posed.

Vreme i ljudi oko događaja pletu legende, a jedna od njih, sasvim izvesno, biće i ona o čoveku koji je prošao kroz plamen i koga će deset hiljada vitezova propustiti da iščezne u gustoj saksonskoj šumi.

Plašt je težak dok ga držim u rukama, koža od koje je načinjen crna je i glatka, ali onaj ko se njime ogrne ne oseća njegovu težinu. Stojim pred ogledalom, blistava koža u teškim naborima pada sve do poda, primećujući da više ne razaznajem crte sopstvenog lica.

Kada sve ovo što me okružuje bude prepušteno ognju, izdići ću se iz ruševina poput Feniksa, i zaputiću se u Indiju, u onostranu Indiju Prezvitera Jovana, koji je i sveštenik i kralj.

Napomena priređivača o „Magdenburškom rukopisu“

 

Deset godina po otkriću, u arhivi manastira u Magdenburgu, u Saksoniji (1999. godine), sva istraživanja potvrdila su autentičnost dokumenta koji je docnije postao poznat kao „Magdenburški rukopis“; odnosno, dokazala su autentičnost prepisa dokumenta iz kasnih 1200-tih i lažnost njegovog sadržaja, koja je više nego očigledna.

Konfuzija u pogledu hronologije i geografije, fantastični elementi povesti o dvojici ili trojici pustolova koji putuju na „Istok“, brkanje istorijskih ličnosti i događaja sa legendarnim, mešanje mitskog i istorijskog – toliko očigledno kada je, recimo, reč o fauni Indije Prezvitera Jovana – čemu treba dodati obilje kontradikcija, kojim vrvi čitav tekst, to nedvosmisleno i jasno dokazuju. Primerice, putujući za Indiju, junak ove povesti prolazi Persijom da bi potom u Persijskom moru postao zarobljenik pirata, što je geografska nemogućnost.

Jednako su brojni anahronizmi u ovom tekstu, od kojih ćemo navesti samo nekoliko primera. „Treći Fridrih je nesumnjivo aluzija na Fridriha II, ili njegovog naslednika, za koga se vezuju tolike srednjevekovne legende“, primećuje Edmund Bjork, „ali Fridrih II, premda to proizilazi iz rukopisa, nije mogao da bude savremenik Saladina, budući da je rođen godinu dana posle njegove smrti“.

Nadalje, u rukopisu se kao mongolska prestonica pominje Karakorum, ali njena izgradnja pada u nešto kasnije vreme, tako da ona nije bila poznata ni papskom izaslaniku Đovaniju Karpiniju, koji je prisustvovao ustoličenju kana Gujuka, negde u leto 1246. Lista nedoslednosti time se ne iscrpljuje.

Ako, uostalom, uopšte postoji neka istorijska potvrda za sve ono što se iznosi u rukopisu, to je činjenica da je magdenburški zamak spaljen posle dugotrajne tatarske opsade, po svoj prilici u leto 1242. godine; otuda se i nastanak teksta, pod pretpostavkom da je on zaista nastao u Magdenburgu, datira pre ove godine. Takve kontradikcije, međutim, predstavljaju kamen spoticanja za istoričare i istraživače, koji mu, skoro unisono, odriču svaku istorijsku i dokumentarnu vrednost, svodeći ga na zbirku proizvoljnosti i falsifikata.

Među brojnim osporavanjima, izdvaja se mišljenje profesora Rudolfa Milera, koji rukopisu, začudo, priznaje izvesnu umutrašnju koherentnost.

Milerov pristup apokrifnom tekstu možemo nazvati pre estetskim nego kritičkim, i ovde ga navodimo gotovo kao kuriozum. Njegova argumentacija, iznesena u studiji dugoj preko stotinu strana (pod naslovom Jezik simbola u „Magdenburškom rukopisu“, Lajpcig, 2011), u grubim crtama svodi se otprilike na sledeće: „zbrka u pogledu hronologije ili geografije neizbežna je za nekog ko je video sve i odjednom, od Postanja do Sudnjeg dana, od Rajskog vrta do pretpostavljenog dolaska Antihrista i Drugog dolaska Hristovog; sa stanovišta večnosti, ni jedna ni druga nemaju realnu vrednost. Drugim rečima, autor je ’video’ mongolsku prestonicu u Karakorumu, ali je ’smetnuo s uma’ da za nju nije mogao da zna kao gospodar zamka u trenutku dok je pisao ovaj tekst“. U tom smislu, ova „konfuzija“, paradoksalno, zaključuje Miler, znak je doslednosti autora, ona mu, ustvari, daje psihološku ubedljivost.

Kada je reč o „fantastičnim elementima“ u ovoj povesti, kako tvrdi Miler, oni i nisu ništa drugo do simbolički jezik, način da se iskažu određene duhovne istine, koje nije moguće saopštiti na neki drugi način. Pogrešni su pokušaji da se oni tumače u nekom drugom ključu; „Magdenburški rukopis“ nije putopis ni istorijska hronika. On govori jezikom „šifri“, naznaka i veoma složenih simbola. Tako je i plašt od kože daždevnjaka samo simbol – simbol neranjivosti, ili drugog rođenja, onog koje se dešava u ognju i kroz oganj. Izvor žive vode simbol je besmrtnosti, odnosno nadljudskih stanja o kojima govore ezoterici, crveni kamen predstavlja jasnu aluziju na kamen mudrosti alhemičara, što ga dovodi u neposrednu vezu s ezoterijskim doktrinama i učenjima onog doba, poput alhemije.

Otuda je, prema njegovom mišljenju, rajsko carstvo Prezvitera Jovana – koje, naravno, ne postoji, niti je ikad postojalo na fizički način – pre nego politički, simbol povratka u prvobitno, „rajsko“ i „najbolje od svih stanja“. Možda je izlišno dodati da je ova interpretacija otvorila put mnogim drugim, često proizvoljnim ili sumnjivo argumentovanim, koja „Magdenburški rukopis“ tumače isključivo u kontekstu masonskog, alhemijskog ili rozenkrojcerskog simbolizma.

I, konačno, kako se zaključuje u pomenutoj studiji: tri lika koji se pominju u ovoj knjizi – Saracen, hodočasnik s lažnim imenom i gospodar magdenburškog zamka – zapravo su jedna te ista ličnost, jedan te isti čovek. Neko ko je, možda, za svog života bio i grof od Magdenburga, i vitez krstaš i hodočasnik, i putnik i prosjak, zarobljenik Saracena i pustinjski razbojnik. To, tvrdi Miler, razotkriva poslednja epizoda inače zamršene povesti, kada se pripovedač, uvijen u magični ogrtač, ponovo ogleda u čarobnom ogledalu, ne prepoznajući više sopstveno lice, očekujući da zamak nestane u ognju, kako bi on vaskrsao iz pepela „kao Feniks“.

Drugim rečima: kako bi on sam najzad postao Prezviter Jovan, biblijski Adam, stanovnik Edenskog vrta, prvobitni čovek zlatne rase i baštinik Zlatnog doba – „i kralj i sveštenik“.

G. R.

 

 


* Oštećenje u rukopisu. Godina koja se pominje na početku teksta nečitka je ili je naknadno učinjena nečitkom.

/* */