Boris Nad: ĐAVOLJE KULE

Dokumenti koji se nalaze pred čitaocem deo su zaostavštine čileanskog pesnika i diplomate M. S. (1899–1985), koji je, jedno kratko vreme, pred sam Drugi svetski rat, službovao u Beogradu.

Neposredno pred smrt ljubazno nam ih je stavio na uvid. Kopije ovih dokumenata sačinili smo vlastitom rukom, a ovo je njihov gotovo doslovan prevod.

Prvi je prepis srednjovekovnog rukopisa, datovan na kraj XII veka, koji se pripisuje učesniku krstaških ratova, grofu Giju od Planšeta, drugi dokument čini nekolicina pisama napisanih na francuskom, očigledno nepotpunih, od nepoznatog autora i upućenih nepoznatom adresatu: izvesnom Robenu, početkom 30-tih godina XX veka, a potpisanih samo inicijalima Ž. K.

Pokušao sam nekoliko puta da napišem uvod, upozorenje čitaocu koji poželi da ovo pročita, ali od toga sam brzo odustao. Šta bih ovoj povesti mogao da dodam? Sopstveni komentar, pozivanje na dva ili tri srednjovekovna rukopisa, poricanje teologa, ili jednog skoro savremenog autora koji, doduše uzgred, pravi jasne aluzije na Đavolje kule? Neka čitalac prihvati ili odbaci ove sumorne izveštaje, neka ih, prema svojoj savesti i moći rasuđivanja, smatra za istinite ili proizvode pomračenog uma.

Rukopis, delimično oštećen, koji se danas čuva u Biblioteci grada Remsa, a pripisuje Giju od Planšeta

Mujezin je zapevao s minareta, pozivajući na molitvu. Neka mračna senka preleti preko trga prljave, bedne varošice, čije niske kuće kao da su bile podignute od sasušenog krvavog blata. Mi, roblje Ibn Hamadija, Gospodara stotinu zamkova, zvanog i El Andaluzi i Svirepi, moreni glađu i žeđu, padosmo u prašinu i vreli pesak. Mi, robovi surovog, nemilosrdnog gospodara – među njima i ja, Gij od Planšeta, kome je život pošteđen kako bi video ono što je video i kako bi svedočio o tome…

Ne znam koliko sam dugo tako ležao, očekujući smrt. Ustima punim peska, spečenim usnama, užarenog ždrela koje me je peklo kao pakleni oganj, nisam uspevao da izmolim „Oče naš“ – ponavljao sam ga nebrojeno puta u sebi, uveren da predajem dušu Našem Gospodu. Šta me je, u smiraj tog zlokobnog dana, nateralo da ustanem? Ropac umirućih, uzdasi dželata koji su s naporom dokrajčivali svoje žrtve? Videh ih kako mirno kolju slabe i bolesne, i kako od sebe odbacuju njihova vazdušasta, laka tela. Zemlja ispod njihovih nogu bila je već pretvorena u krvavo blato. Jedan crni pas podvijenog repa njušio je krv koju je brzo upijala žedna zemlja, ne usuđujući se da im priđe. U toj omami jasno čuh šum talasa, osetih svežinu mora i, pod suncem koje je zalazilo, prvi put u daljini videh obrise sivih marokanskih planina.

Ustao sam, ne zato što sam želeo da živim, nego zato što nisam hteo da umrem na tom prljavom trgu na kome su se, po gomilama leševa, već rojile krupne crne muve. Sećam se da su mi kasnije te noći dali vode i da sam do svitanja ležao na goloj zemlji drhteći u groznici. Sanjao sam vodenične kamenove i potoke bistre hladne vode, jedan zvonik, i kulu u Saksoniji.

Kažu da je Pakao smešten ispod grada Jerusalima – što se mene tiče, on bi se mogao nalaziti i u tim divljim marokanskim vrletima, po kojima lutaju oni jadni i ubogi, crni đavoli…

Krenusmo u sumrak, idućeg dana.

Bezbrojni tovari blaga behu natovareni na kamile, vojnici i stražari uzjahaše na konje.

Ispred svih, gizdav i otmen, u crnom svilenom plaštu, gospodar Ibn Hamadi jahao je svog omiljenog crnog ždrepca. Udarcima biča nagonili su nas da držimo korak, ne zaostajući – pomislih da nastavljamo naš tegoban put za Mursiju.

U svitanje prođosmo nekim oštrim planinskim klancem a potom izbismo na jednu pustu i golu visoravan.

Tada videh jednu kulu, podignutu na uzvisini, nekakvoj crnoj steni. Zvuk, sličan zavijanju šakala i smehu hijena… Videh crne, neljudske prilike, kako plaze iz svojih jama, zavijajući poput vukova i smejući se. Oni su ljudi i, istovremeno, nisu ljudi, jer se u njima prepoznaju mnoga životinjska obličja: pseće i zmijske glave, jareće noge, rogovi, strašne i oštre kandže… Njima Ibn Hamadi ponudi svoje žrtve: stotinjak ubogih hrišćanskih duša koje je doterao iz Sirije i Palestine. Oni se ustremiše na njih; kidajući ih, jeli su živo ljudsko meso i iznutrice. Nem od užasa, pomislih da prisustvujem nekoj đavolskoj svetkovini. Sve to sam mogao da posmatram s nevelike udaljenosti. Videh da su i naši stražari drhtali od straha i užasa; jedan od njih poče da plače. Jedino je gospodar Ibn Hamadi sačuvao svoj uobičajeni mir.

Pismo od 21. novembra 1932, potpisano inicijalima Ž. K, upućeno izvesnom Robenu

U izvesnim predelima južnog Sudana susreću se neke uistinu zapanjujuće stvari: pojave koje se, bez sumnje, mogu smatrati primerima naročito delotvorne primene „crne magije“. Vračevi tamošnjih plemena imaju sposobnost da preuzimaju najrazličitije oblike: raznovrsnih životinja, šakala, majmuna, zmije ili zeca… Isto tako, oni mogu da budu i bez bilo kakvog oblika: meštani tada obično govore o dašku vetra ili jednostavno senci koja se jedva primećuje očima. Mnogo puta, od urođenika sam čuo istu priču: o prikazi koja noću ulazi kroz zatvorena vrata kako bi pila krv svojoj bespomoćnoj žrtvi. Ponavljam Vam, govorim samo o onom u šta sam se lično uverio.

Na taj način, oni ulaze u kuće i u štale, šireći bolesti, dovodeći do ludila i, neretko, do smrti, te čineći još mnogo gore stvari… Možda ćete primetiti da sličnih pojava ima i na mnogim drugim mestima, ali ono što ovde doista zabrinjava je njihova neverovatna učestalost… Imam takođe razloga da verujem da puka fizička udaljenost za njih nema veliki značaj; drugim rečima, oni su sposobni da na taj način prelaze velike udaljenosti a najmoćniji među njima, bez ikakve sumnje, s lakoćom dopiru i do našeg, takozvanog civilizovanog sveta, šireći svoj infernalni, uistinu demonski uticaj.

U lokalnom narečju nazivaju ih izrazom koji bi se mogao prevesti i sa „zli dusi“. On u stvari označava nekog ko istovremeno vodi manje-više uobičajen, ljudski život i, u isti mah, robuje mračnim, „paklenim silama“. Po narodnom verovanju, takvi „zli dusi“ podređeni su nekom ili nečem što se naziva „živim lešom“. To je biće najsličnije vampiru slovenskih predanja: neko ko je u stanju da, infernalnim moćima, obuzdava ili neograničeno dugo odgađa samu smrt. To su pravi majstori „paklenih“ veština, „zli dusi“ su samo šegrti i kalfe (…)

Bio sam ubrzo prinuđen da napustim ovu oblast. Sve do pre tri dana nisam imao razloga da verujem da sam ovde izložen bilo kakvoj opasnosti. Osećao sam se bezbedno ispod svoje maske trgovca oružjem i pustolova koji, poput mnogih drugih Evropljana u Sudanu i Abisiniji, gleda samo kako da svoje džepove napuni zlatom.

Više nije tako. Treba da Vam kažem da ovde i ne postoji bilo kakva vlast, sem ona plemenskih starešina, a i oni se bez pogovora potčinjavaju mesnim vračevima i čarobnjacima. Dakle, nema nikog kome bih, čak kad bih u smisao toga verovao, mogao da se obratim za pomoć ili zaštitu.

Pre mog odlaska, međutim, ipak sam dospeo da sprovedem jednu malu ekspediciju u područje K***, privučen glasinama koje sam ranije često slušao. Neposredno pred ovo kratko putovanje do mene je dospeo i dokumentovan izveštaj jednog francuskog lekara koji pokazuje frapantnu učestalost izvesnih malformacija, i to kako kod dece, tako i kod odraslih jedinki. Francuski lekar govori o atavizmima ali bilo bi tačnije govoriti o „antropozoomorfnim“ ili, još bolje, podljudskim oblicima. Neki od tih primera su doslovce fantastični. Možete li da poverujete u postojanje bića, koje ima ljudsko telo i zmijsku glavu? Lokalna predanja govore i o „ljudima-majmunima“, „ljudima-šakalima“ ili „ljudima-psima“… S vremena na vreme, te mračne legende podstiče rođenje nekog deteta, deformisanog na takav način da izaziva sujeveran strah kod stanovništva…

„Čovek-pas“ je ovde predmet naročitog kultnog poštovanja: tog „boga“ ili demona lokalni vračevi prikazuju kao čoveka s psećom glavom, veoma sličnom egipatskom Anubisu, bogu podzemlja. Ima mnogo razloga da sve ove pojave pripišemo preživljavanju drevne egipatske magije ili čak preegipatskim kultovima o kojima, nažalost, veoma malo znamo. Poštovanje mrtvog ljudskog tela, prava opsesija leševima, tehnike njihovog održavanja u vanrednom stanju kako bi i dalje pružali pribežište dušama mrtvih – tipične za ovu mrtvu civilizaciju – sve to daje nam za pravo (…)

Drugo pismo, od 11. decembra 1932, potpisano inicijalima Ž. K, upućeno Robenu

Pitate me, da li sam video kulu i mogu li Vam dati bilo kakve informacije o njenoj lokaciji?

Da, video sam kulu. Zvučaće Vam čudno kad kažem da je ta kula skrivena. Skrivena je na takav način da je svako može videti ne videći je, jer običan čovek ne može biti svestan šta ona uistinu znači. Video sam je na danjem svetlu, kada ona liči na druge slične građevine, veoma rasprostranjene u ovim područjima, koje arheolozi pripisuju bilo preegipatskim, bilo drevnim centralnoafričkim kulturama. Zidana je od kamena i sušenog blata, te nekog retkog drveta; vračevi kažu od ljudskih kostiju i blata zamešanog ljudskom krvlju. Video sam je i noću, sa izvesne udaljenosti, kada njen vrh jedva primetno svetli.

Postajem svestan da ona oko sebe širi razoran, zlokoban uticaj i da moći njenih gospodara iz dana u dan, iz godine u godinu rastu. Vi govorite o još nekoliko sličnih, rasutih po svetu. Predstoje nam uznemirujući događaji, koji možda najavljuju približavanje neke velike svetske kataklizme (…)

Pitate me da li sam pokušao da uđem u tu Sataninu kulu. Naravno da nisam jer tada, pretpostavljam, ne bih bio u situaciji da odgovorim na Vaše pismo. U prilogu pisma dostavljam Vam mapu s veoma preciznom skicom i nekoliko mutnih fotografija sačiljenih izdaleka (…)

Svoj unutrašnji mir sada održavam svešću da negde na svetu postoji protivteža zlokobnom uticaju kule – tačnije, kula, jer Vi govorite o ukupno sedam kula Satane – pa makar to bila i samo sedmorica neznanih pravednika o kojima govori sveti apostol Pavle. Tome je, u konačnom, i posvećeno naše duhovno traganje. Oni postoje, oni moraju da postoje, jer bi, u suprotnom, već odavno nastupio Kraj sveta.

Treće pismo, od 31. decembra 1932, potpisano inicijalima Ž. K, upućeno Robenu

Pišem Vam sa Gibraltara, gde sam dospeo pre dva dana pod sasvim neočekivanim okolnostima, malom engleskom lađom.

Pisao sam Vam ranije da sam verovatno izložen realnoj opasnosti, budući da su mi, još u onoj sudanskoj zabiti, stizale otvorene pretnje smrću.

Pre dva dana, odmah pošto sam se iskrcao s broda, pokušali su da me ubiju. Ko? Govorim o nečem što je moćnije od bilo kakvog tajnog društva, govorim o posvećenicima samog zla, poklonicima Lucifera, Satane, Lukavog, Gospodara Tame. Njihova mreža pokriva ceo svet. – Nekakav Arapin pokušao je da me izbode nožem. Završio sam u bolnici, odakle Vam sada pišem, samo sa nekoliko bezazlenih povreda. Ono što me ovde zabrinjava, međutim, je i dalje moja lična sigurnost; ovde se oslanjam na usluge i blagonaklonost jednog engleskog lekara (doktora Hatklifa), ali, prirodno, ne znam da li u situaciji u kojoj se nalazim bilo kome mogu da poklonim poverenje.

Pišem Vam o svemu tome jer, naravno, to nije moja lična stvar i tiče se naše zajedničke stvari, stvari u kojoj sada, voljno ili ne, zajednički učestvujemo.

Obaveštavam Vas takođe da sam boraveći ovde u bolesničkoj postelji našao još jedan interesantan trag. On vodi u Maroko. Da li smo pronašli još jednu od izgubljenih Sataninih kula? Trag je nejasan, do te mere da mu ne bih poklanjao pažnju da ga, na izvestan način, ne potvrđuje rukopis do čijeg sam prepisa došao na volšeban način a koji se pripisuje Giju od Planšeta, učesniku krstaških pohoda, a potom robu izvesnog Ibn Hamadija. Videćete – šaljem vam prepis tog obimnog dokumenta sačinjen sopstvenom rukom – da se po svoj prilici jedna od tih kula koje postoje od postanka sveta nalazi u Maroku, zemlji koja je apsolutno zla, i iz koje isijava tajanstveno zračenje koje obasjava ne samo Andaluziju onog vremena ili Palestinu i Siriju već i naš sopstveni svet. Primiče li se to kraj sveta i vremena? Izvesni znaci govore tome u prilog. Pojačana aktivnost naših neprijatelja, naročito tokom nekoliko poslednjih decenija, nedostatak želje da se njegova aktivnost nadalje skriva, i još mnoge druge stvari o kojima smo toliko puta razgovarali… Možemo li mi da ga zaustavimo ili barem odložimo na neko vreme? Neka svako čini ono što može, delajući u korist našeg Tvorca i Sveta koji je njegovo delo.

Nastavak rukopisa Gija od Planšeta

U leto godine 11**, posle neopisivih patnji, najzad stigosmo u Mursiju.

Bejah polumrtav, više mrtav nego živ, skelet kome su se na stopalima otvarale žive rane. Patih od groznice, i od užasnih, sablasnih priviđenja. Nema reči kojima bih to mogao da objasnim; ja sam čovek koji je zanavek izgubio svoj unutrašnji mir. Pa ipak, mora da sam izgledao bolje od mnogih drugih jer mi gospodar Hamadi jednog dana priđe, izgovarajući nekoliko skoro nerazgovetnih rečenica. Odgovorih mu na latinskom, najbolje što sam umeo; on nastavi razgovor na francuskom, potom nemačkom pa grčkom.

Idućeg dana dođoše po mene i odneše me u posebnu sobu s pravim krevetom i jednim crnim robom.

Prvi put od svog pada u ropstvo mogao sam do mile volje da jedem i pijem; vera Ibn Hamadiju zabranjuje vino ali ne i njegovim robovima koji veruju u Hrista; Ibn Hamadi je, kako se naposletku pokazalo, bio veoma ravnodušan po pitanjima vere. Posle mesec dana u moju sobu uđe neznanac koji mi se predstavi kao Dionisije i za sebe reče da je Grk…

Da, služio sam poklonika Satane; po mom računu, celih sedam godina, kada mi srećan slučaj donese spasenje.

Ko je bio taj čudni Grk s kojim sam, tokom dugo vremena, mogao da vodim razgovore, i koji mi je često, u mnogim prilikama, bio više od sadruga u patnji?

Malo znam o tom čoveku; sem da je rođen u Carigradu, da je imao dobro obrazovanje i nemiran duh koji ga je vodio u divlje zemlje i među inoverne narode, da je proputovao skoro ceo svet, od Kitaja i Indije sve do Arabije, Mursije i Francuske, i da je o svojim putovanjima i doživljajima umeo dugo i lepo da pripoveda; da je služio na mnogim dvorovima i mnogim knezovima i da je u ropstvo Ibn Hamadija pao u Siriji, mnogo godina i decenija pre mene. Znam i kako je skončao svoj život, u šezdeset petoj godini života. Ali pre nego što to ispričam, želim da kažem nešto drugo.

Jednog jutra, ulazeći u skriptorijum, on me zateče veoma uznemirenog i upita me za razlog tome…

Na ovom mestu rukopis, odnosno prepis rukopisa sačinjen rukom Ž. K, se prekida.

Četvrto pismo, od 7. januara 1933, potpisano inicijalima Ž. K, upućeno Robenu

Zlo ima svoj lik, svoj izgled, svoje rituale, ono postoji na sasvim konkretan, realan način, pa ipak ga mi ne možemo pojmiti.

Pitali ste me da li sam pokušao da uđem u kulu. Sada mogu da Vam kažem: da, na koncu ušao sam u kulu ali nisam u stanju da Vam jasno opišem šta sam tamo video. Ono čega se sećam, su jedna vrata, okovana gvožđem, ali napola svaljena u prašinu; sunce je osvetljavalo polutamu, kroz vrtloge prašine koju je podizao vetar koji je prodirao kroz prozore i brojne pukotine zidova. Nekakav pokret me uznemiri i ja zastadoh na ulazu, pokušavajući da razaznam šta se odigrava u pomrčini. Stepenice su vodile gore, čineći jednu spiralu, koja se podizala ka vrhu kule i nekakvom svetlarniku koji se nalazio pravo iznad. Ili je to bilo nešto drugo, što je oko sebe širilo tu mutnu žutu svetlost? Tada moju pažnju privuče pokret u prašini, tik ispod mojih nogu; videh prah, zemlju, i ostatke starog džaka od jute u kome se nešto pomeralo, a onda ga oprezno pomerih nogom. Džak se raspe, mene zapahne oblak memle, smrad koji je terao na povraćanje. Ne mogu da Vam opišem šta sam tačno video: ljudske kosti, koje su se mrvile u prah a ipak su se pomerale i ostavljale utisak nečeg živog; nešto što se pomeralo u tom džaku i, rizikujući da me smatrate poremećenim, ludim, reći ću i to: to je bilo živo, tu trulež od koje se izvrtala utroba neka neizmerna sila je držala na okupu, taj leš već rasut u prah, sasvim izvesno, mogao je da se pomera, da govori, da hoda; noćna tama ga je snažila, sunčeva svetlost slabila, rastvarala u prah. Sve mi to postade jasno u samo jednom trenu, i osetih kako se zemlja pomera ispod mojih nogu i kako gubim svest. Mora da sam tog časa pao u tu grobnu memlu, ili me dohvatiše nečije neljudske ruke; izgubivši svest, bejah povučen nekim snažnim vrtlogom, snažnijim od svega što sam dotad iskusio; osetih da umirem i da je svemu kraj, da sam pobeđen, savladan nečim neuporedivo snažnijim od sebe…

Probudih se valjda u zoru idućeg dana. Ili je to bilo veče istog dana, lica zarivenog u trulež groba. Moje srce je sledio neki užas, koga do danas nisam uspeo da se oslobodim. Setih se jezivih slika koje sam gledao, čitavog kolopleta užasnih slika, da li je to bila mora ili java koju razum, zastrašen, preneražen, odbija da prihvati? Ja znam za tajnu Đavolje kule ali nisam u stanju da je pretočim u reči. Ili pre da kažem: tajnu Đavoljih kula, razasutih svuda po svetu? Jasno vidim i da je Zlo neuporedivo moćnije od Dobra, da ništa neće biti u stanju da ga zaustavi, da nam se bliži vreme Antihrista, Lažnog Mesije, da nastupa ono što hrišćani opisuju kao Apokalipsu. Dragi prijatelju, mi ćemo možda biti pobeđeni. Možda više ništa ne može preduprediti ni zaustaviti naš poraz.

Već nekoliko dana ležim ovde u bolnici, u postelji, izvesni simptomi prisiljavaju me da, barem na neko vreme, podnosim ovakvo svoje stanje. To je, zapravo, psihijatrijsko odeljenje engleske bolnice na Gibraltaru. Dobrotom gospodina Hatklifa omogućeno mi je da za to vreme primam i razmenjujem poštu, tako mogu da još neko vreme održavam našu prepisku. Moj lekar je ubeđen da je to stanje privremeno, da je nervno rastrojstvo od kojeg momentalno patim samo posledica premora ili šoka koga sam nedavno preživeo. On se nada isceljenju za manje od mesec dana.

Moje stanje, to je sasvim izvesno, posledica je onog što sam video ili doživeo u Kuli. Šta sam još video tamo? Ne umem da Vam kažem, ali znam da me od toga podilazi jeza. Jednu ili dve senke, u tami onog stepeništa, za koje ne mogu da kažem da li su stvarne ili proizvodi moje prenadražene mašte. I još jedna slika, koja mi se sada često vraća u snovima: visoka prilika, u nekoj vrsti crnog plašta, jedna crna senka, koja stoji na vrhu, obasjana žutom svetlošću; katkad mi se čini da osećam njen užasni dah, dah koji je, nadam se da ćete me razumeti, onostran. To su, verujem, samo simboli, slike koje stvara moj prenadraženi um, budući da ne postoji bolji način, nikakav jezik pomoću koga bi bilo moguće predstaviti tu stvarnost. Uopšte, čini mi se da Kula vrši svoj razoran uticaj na način koji je nevidljiv, nikakvom spoljašnjom aktivnošću, već pre, Vi ćete to dobro razumeti, pukim postojanjem. U njoj se, međutim, jasno oseća prisustvo bića koja su, dakako, neljudska. Ne verujem da bilo koje ljudsko biće, ma koliko izopačeno, može dugo vremena da podnosi otrovni vazduh, kobnu atmosferu ovog ukletog mesta.

Želim da Vam na kraju kažem još nešto: možda me Vi osuđujete, možda mislite da je moje sadašnje nezavidno stanje posledica ljudske slabosti. To je moguće. Možda bi neko čvršći i snažniji odoleo, podneo ovo iskušenje na bolji način, jer to je, očigledno, nemoguće podneti bez manje ili veće štete. Ali da takav postoji, on bi to izvesno i uradio, jer se Proviđenje, možda, zaista, kako Vi to kažete, brine o svemu, i sve što se dešava ne dešava se bez više Promisli. „Ja ne znam pouzdano kako se to desilo“, kaže letopisac. „Bog zna“.

Ono što mi zovemo Zlom ima svoj neumitni hod, svoje vreme, svoj smisao: ljudsko srce ne može ga razumeti. Njegovo mesto i smisao utkano je u sam plan Stvaranja, Božanska Promisao bdi nad svim. Ja sam imao tu nesreću da vidim njegovo lice…

/* */