Boris Nad: AGARTA, KRALJEVSTVO NOĆI

(odlomak)

 

Moje puno ime je Maksimilijan Rupert Ditrih Sikorski.

Premda moja ličnost nema nekog značaja za ono što ću ispričati, budući da sam u svemu uglavnom bio samo posmatrač, neko ko beleži ono što je video i čuo, a veoma malo učestvuje, ipak želim da kažem da sam poreklom Balt a ne Nemac, da preko oca imam znatan udeo ruske krvi, dok mi je majka Litvanka, da sam, koliko u Nemačkoj, ako ne i duže, živeo u Americi i Aziji, a potom i u Sovjetskom Savezu, da nemam nikakvo političko predubeđenje i da uopšte nisam hrišćanin nego budista.

Rođen sam u Ruskoj imperiji, gde je moj otac imao vojnu službu, a potom je moja porodica, posle revolucije i građanskog rata, kao i tolike druge, delila zlosrećnu sudbinu belih emigranata.

Detinjstvo i mladost proveo sam u Vajmarskoj republici, te godine obeležile su nemaština i beda. Možda me je nepromišljenost, izvesna sklonost ka avanturizmu, navela da početkom tridesetih napustim svoju porodicu i Nemačku, kako bih se zaputio u Afriku, a zatim u Indiju. Neposredno pre toga, imao sam priliku da se iz prve ruke upoznam sa nacionalsocijalizmom. Nije bilo teško pretpostaviti da će on uskoro odneti pobedu nad krhkom demokratijom vajmarske Nemačke.

Pa ipak sam 1938. učestvovao u nemačkoj ekspediciji na Himalaje, koju je preduzela danas zloglasna organizacija Anenerbe. Bilo je to neposredno pošto sam doputovao iz Sjedinjenih Američkih Država i širom nemačkog Rajha održao niz, usudio bih se da kažem, veoma zapaženih predavanja.

Kažem: zapaženih, jer je zanimanje za tu ekspediciju, izuzev štampe, pokazala i nekolicina uticajnih ljudi iz tadašnjeg državnog i partijskog vrha.

Na krovu sveta

Postoji, uostalom, jedna fotografija na kojoj je zabeleženo kako se rukujem sa Hajnrihom Himlerom, a koju je tada objavilo nekoliko dnevnih i nedeljnih listova, uključujući i glavni partijski list, Volkischer Beobachter. Iz njegovih ruku primio sam tada jedno visoko državno odlikovanje – sve to pričinilo mi je kasnije mnogo nevolja i umalo me nije dovelo u pogibelj. Ali, na svoju iduću ekspediciju otišao sam kao pripadnik SS-a, sa činom unteršturmfirera. Ponoviću da se na učestvovanje u nemačkoj ekspediciji nisam odlučio iz bilo kog drugog razloga – bila to odanost Nemačkoj ili partijskoj ideologiji, prema kojima sam oduvek bio ravnodušan – već samo zato što od svog povratka više nisam bio u stanju da mislim na išta drugo osim na Himalaje.

Proveo sam, naime, izvesno vreme na tim planinama, koje se sada, u štampi i na televiziji, bez imalo svesti o stvarnom značenju reči, popularno nazivaju „krovom sveta“.

Američka ekspedicija se u to vreme raspadala sama od sebe. Neki od učesnika stradali su u snežnim lavinama, drugi su je, opet, samovoljno napuštali, gubeći se u snežnoj belini i ne ostavljajući traga. Lutao sam, noseći tvrdoglavo sa sobom svoju kameru i filmove, od jednog do drugog manastira, nastanjenog monasima u narandžastim odorama, koji su me u svom siromaštvu primali s mnogo blagonaklonosti. Tih nekoliko godina, ustvari, živeo sam od njihove milostinje.

Dugotrajni boravak na velikim visinama dovodi do neke vrste opijenosti – sada sam sklon da poverujem da to nije otupelost, kakva se, recimo, javlja usled iscrpljenosti, nedostatka kiseonika ili gladi, već pre prag više svesti, kada postajemo svesni nekog neizrecivog, nadljudskog postojanja – neko bi, možda, rekao bogova ili demona. Ali, u nemogućnosti da sasvim napustimo ovozemaljsku egzistenciju, mi ipak naziremo mogućnost prelaza u neljudske svetove, kao da gledamo u poluotvorena vrata, ne uspevajući da jasno vidimo šta se zaista nalazi iza njih.

Ekspedicija u dolinu Jarlung

Od tog časa, više nisam imao da brinem o novcu, javnim predavanjima ili izboru saradnika; iza mene je, uvek i svuda, stajala moćna i tajanstvena organizacija Anenerbe i, nad njom još jedna, moćnija i misterioznija – SS. Ipak, vođa te nove ekspedicije, barem formalno, nisam bio ja, nego izvesni SS pukovnik Cur Linde – tako će ostati zabeležena i upamćena. Pretpostavljam da je iza toga, osim generalnog nepoverenja u nepartijce, stajala sasvim pragmatična procena Himlera ili nekog ko mu je bio blizak: da sam ja, u osnovi, ipak sanjar, pustolov i nepouzdan, da još ničim nisam dokazao svoju lojalnost i da dolazim iz jedne sve više neprijateljske zemlje. Prema svom pretpostavljenom od samog početka nisam pokazivao nikakvu surevnjivost. A, i zašto bih? Ja sam već iscrtao mapu i sačinio precizan plan puta, koje je odobrio i potpisao rajhsfirer, a oni su uključivali i dolinu Jarlung – šanse da se to promeni, znao sam, bile su ništavne, ili možda još manje od toga.

Pripreme su potom tekle po planu; moćna mašinerija bila je stavljena u pogon i svakog dana pokazivala je svoju efikasnost. Naša prava avantura počela je u proleće 1938. Sem malog početnog kašnjenja – prouzrokovanog nevoljnošću kolonijalnih vlasti u Indiji da nam izdaju potrebne dozvole – sve se odvijalo upravo onako kako je bilo zamišljeno. Negde krajem maja, ili možda početkom juna, stupismo u dolinu Jarlung. Ne raspolažem nikakvim beleškama, moji dnevnici su izgubljeni i sve ovo pišem samo po sećanju; čitalac treba da mi oprosti sitne greške. Ostatak je, međutim, dobro poznat, a ponajpre trijumfalni povratak u Treći rajh, početkom iduće godine, kada je pukovnik Cur Linde primio odlikovanje iz ruku samog Firera.

U nastavku ekspedicije, posle epizode koja se odigrala u toj dolini, ja više nisam učestvovao, niti sam mogao da poberem zasluge za trijumf. Moje ime je, pretpostavljam, bilo izbrisano iz zvaničnih izveštaja. Sva slava, na koncu, pripala je Cur Lindeu, tromom i pomalo zlobnom Bavarcu, sklonom konjaku i opijumu, koji je, kako sam posle saznao, život skončao 1942. ili ‘43, pod engleskim bombama u Minhenu.

U dolini Jarlung došlo je do našeg prvog i poslednjeg nesporazuma – posle toga, više nikad se nismo sreli. Sećam se da smo tog dana primili izaslanike iz obližnjeg tibetanskog sela. Starci su se najpre divili svastici koja se vijorila na našoj zastavi; razmenili smo poklone i učtivosti, potom poče razgovor kome sam prisustvovao u svojstvu prevodioca.

Oni nam, među ostalim, ispričaše legendu o prvom kralju Tibeta, koji se nedaleko odavde spustio užetom iz Nebeskog carstva. Njegovi naslednici, kraljevi Tibeta, kada istekne njihovo vreme, s tog mesta uspinjali su se istim užetom na nebo, napuštajući tako zemnu sredinu. Upitah ih šta se zatim desilo. Uže se, rekoše nam, posle mnogo vekova iz nekog razloga prekinulo, otada njihovi kraljevi umiru, baš kao i svi drugi smrtnici.

Kula u ruševinama

Pijući rakiju, starci su, zbog nečega odobrovoljeni, dodali da se danas na tom mestu nalaze ruševine neke stare kule. Ukoliko želimo, rekoše nam, oni će nam u svom selu odrediti vodiče.

Pukovnik Cur Linde, uprkos tome što sam nekoliko puta ponovio njihovu ponudu, ćutke pređe preko svega. Dodao sam da je dolina Jarlung kolevka tibetanske civilizacije a da su ruševine grada – grada, naglasio sam, umesto kule – verovatno najstarije od svega što se danas može videti na Tibetu. Tome dodah nekoliko rasnih argumenata; pozvao sam se na jednog od ideologa Anenerbe, koji je govorio o arijevskim korenima tibetanske civilizacije.

Pukovnik, na svoj mrzovoljni način, promrmlja da je cilj naše ekspedicije sasvim drukčiji i da bi odlazak tamo predstavljao gubitak vremena.

Podigoh svoju čašu u znak zdravice, rekoh nekoliko prigodnih reči u slavu naših domaćina, kakve su se od nas, izvesno, i očekivale, i dodah još nekoliko, koje su unekoliko zatekle plemenske patrijarhe. Oni zastadoše na trenutak a potom, zagledajući se međusobno, oprezno klimnuše glavama.

Ne sačekavši jutro, negde iza ponoći, napustih šator i sasvim sam zaputih se u njihovo selo. Put je bio naporniji i trajao je duže nego što sam mogao da pretpostavim. Svitalo je kada sam ga najzad ugledao. Kuće ovde behu male, podignute od kamena, okružene još manjim zgradama; pružale su se u tri ili četiri niza, između njih su vodile staze. Sećam se da je duvao hladan vetar, noseći sitan sneg, i da se nigde nisu primećivali znakovi života, sem mirisa dima i ponekog slabog svetla. Tako se završilo moje učešće u ekspediciji Cur Lindea, najslavnijeg poduhvata Trećeg rajha koji je ikad preduzet na Himalajima.

Devet godina kasnije, napuštao sam Unutrašnju Mongoliju s jednim mongolskim nomadskim plemenom. Približavali smo se na konjima sovjetskoj Transbajkaliji, zaobilazeći u širokom luku mongolsku prestonicu. Biće da je moj neobičan izgled upao doušnicima u oči. Nosio sam mongolsku nošnju, uobičajenu za čobanina, i bio sam zarastao u dugu, riđu bradu. Zadržali smo se neko vreme kako bi na jednoj od usputnih stanica izvršili uobičajenu razmenu potrepština.

Sledećeg dana pao sam u ruke islednika NKVD-a.

Put na Mesec

Sada je 1966. godina – godina za koju se, u raznim krugovima, vezuju velika očekivanja. Živim u sasvim skromnom moskovskom stanu, pod novim imenom, neupadljivim, tihim životom penzionera. Svakog jutra na kiosku kupujem štampu i, dok rumenoj trafikantkinji pružam sitniš od nekoliko kopejki, s izvesnim nemirom prelazim pogledom naslove na prvoj strani.

Verujem da ona primećuje moju nervozu.

Vesti koje pristižu samo naizgled deluju umirujuće. Privredni uspesi, socijalistička izgradnja i, s one strane Gvozdene zavese, čudesne, rajske blagodeti „slobodnog sveta“… Vreme – vreme koje mi je još preostalo – prekraćujem knjigama. Uz moje uzglavlje leže knjige Žila Verna, Lavkrafta, Poa… Tu je i roman „Solaris“ jednog Poljaka, Stanislava Lema, o tajanstvenom biću, okeanu na nekoj udaljenoj planeti, koje ima moć da materijalizuje naše najskrivenije strahove i snove.

Ljudi se danas posvuda osmehuju, u pustinjama, u tajgama, niču gradovi, kosmodromi, istraživački centri… Napreci u tehnologiji, multinacionalne kompanije čiji se uspesi mere milionima dolara… Odlažem novine, moje lice krivi gorak osmeh. Na prvi pogled, sve deluje utvrđeno i predvidljivo. Stvari teku svojim tokom, mi verujemo u neumitnost progresa, u opštečovečansko bratstvo. Ipak, ubrzo nam predstoji, to pouzdano znam, čitav niz veoma uznemirujućih događaja. Jedan od njih je i spuštanje ljudi na Mesec. Čovečanstvo će ga dočekati kao trijumfalni čin, kao još jednu u nizu pobeda razuma i tehnike nad silama prirode i nad samom privlačnom moći Zemlje, kao ispunjenje davnog čovekovog sna… Kakva zabluda. Ili, možda, nije? Za svojih besanih noći katkad posmatram bledo, mrtvačko lice jedinog Zemljinog pratioca, ono kojim nam je uvek okrenut. Dolazak ljudi na Mesec, tih nekoliko koraka načinjenih po njegovoj beživotnoj površini, prekrivenoj kosmičkom prašinom, probudiće i uskomešati i mrtve i žive…

Preko puta mene je gomila solitera, sasvim identičnih onom u kome živim. Isti ulazi od betonskih kocki, liftovi obojeni u žuto, mali balkoni načičkani cvećem… Ista stepeništa, u večitom polumraku, sa prijatnim drvenim rukohvatima. Stotine i hiljade života, „egzistencija“, utvrđenih u svojim naizgled stabilnim formama. Sve ukazuje na stalnost, datost, nepromenjivost. Dok ispijam šolju toplog čaja, uvlačeći sa sporim uživanjem dim cigarete duboko u pluća (ritual koji katkad prekida sipljiv kašalj), dugo posmatram plavo, hladno nebo osećajući neizmerno zadovoljstvo što ga još gledam.

Deset hiljada stopa ispod zemlje

Kula je visoka, neizmerna, ali ne zbog svoje fizičke veličine; izdaleka, ona je nalik na kriv štap poboden u nebo. U načinu njene gradnje postoji nešto što protivureči euklidovskoj geometriji. Pogrešno bi bilo reći da se ona uzdiže nad zemljom – bilo bi tačnije da kažem da izrasta iz zemlje i urasta među oblake, koji se nad njom brzo smenjuju, gonjeni snažnim vazdušnim strujama. Na trenutak, čini mi se da kula stoji pravo u centru nekog olujnog, uraganskog vetra. Vidim sebe kako stojim u njenom podnožju, okružen stranim, meni sasvim nepoznatim ljudima, koji govore svojim teško razumljivim jezikom, sastavljenim samo od grlenih suglasnika, od slogova koje je nemoguće ponoviti, osećajući vrtoglavicu koja je verovatno posledica veoma razređenog vazduha. Ustvari, visoka je oko tri stotine stopa; njeni zidovi se, usled starosti, osipaju pod koracima. Gomila šuta leži u njenom podnožju. Jedan od vodiča pokazuje mi nešto rukom nadole; njegove reči odnosi oštar, hladan vetar. Apsurdnost mog položaja čini me bespomoćnim, ranjivim, slabim.

Postoji ulaz, tamo dole, kaže mi na uho, koji vodi pravo u unutrašnjost kule. To je spiralno stepenište koje izvire iz dubine, iz samog središta Zemlje. Niko ne zna gde ono zapravo vodi – njegova dubina sigurno nije manja od deset hiljada stopa. Niko ko je pokušao da ovde uđe u zadnjih stotinu godina nije se vratio. U davno doba, njime su se spuštali šamani; jedino su oni mogli da se otamo vrate. Legenda kaže da prolaz ima svoje tajne čuvare i da njime niko ne može proći nepozvan.

Sedoh u zavetrinu, u podnožje nekog zida ili ostatka neke stene, nagrižene vremenom. Videh surova lica oko sebe, kosih očiju, visokih jagodica, mrka i bezizražajna; pokušaj da pušim završio je mučninom, povraćao sam žutu sluz, potom popih čaj koji mi ponudi neki starac, sveštenik ili šaman. Pokušavao sam uporno, po stoti put, da razmišljam razumno; zalihe hrane koje sam nosio sa sobom, ukoliko sa njima postupam štedljivo, dostajale su za barem sedam dana… Drugačije je bilo sa zalihama vode. Ali, to ne bi trebalo da predstavlja problem u utrobi Zemlje. Tu je i jedan „valter“, koga opipah u džepu, zaliha od stotinak metaka u rancu, i puška koju sam nosio preko ramena.

Približih se stepenicama, ono što videh podseti me na rimski bunar. Čuh graju nemuštih, uzbuđenih glasova oko sebe i počeh da se spuštam nadole, strmim i mračnim stepeništem, koračajući sve brže, tako da sam na momente ostajao bez daha…

To je bio moj grob

To se uskoro pretvori u sumanuti trk, u sunovrat, koji nije mogao da se prekine mojom voljom. Padao sam, ili lebdeo u bestežinskom prostoru, sve niže i niže, pazeći da ne udarim o neku stenu više nego na to gde sam stavljao noge. Osetih ipak nekoliko snažnih udaraca po rukama i grudima. Konačno, okliznuh se, naglo izgubih tle pod nogama – nestajao sam u nekom veoma mračnom ambisu, u vrtlogu koji me je usisavao. Nemoguće je reći koliko dugo je to trajalo. Poslednje čega se sećam je jedna misao, ili osećanje – da sam iskoračio iz svega realnog i predvidljivog, da ovde više ne važe fizički zakoni pa ni zakon gravitacije, i da će se uskoro desiti nešto užasno. Pomislih da sam sada našao svoj grob.

Probudio me je, ipak, veoma prijatan osećaj – ležao sam na mekoj, svilenkastoj postelji od vlažne trave ili mlade paprati – iznad moje glave sijala je difuzna, žuta svetlost. Mlaka kiša sipila je po mom licu i rukama, sitna i uporna. Ugledah jedan nizak oblak nad sobom, kroz koji je prosijavalo mutno sunce. Pridigao sam se s mukom, oslanjajući se o lakat, i smesta osetih oštar bol. Mrka, skoro crna i topla krv poteče mi niz šaku. Svuda oko mene, u ugodnoj polutami, podizale su se gole stene od nekog sivkastog i glatkog kamena; pomislih da sam na nekom onostranom mestu, možda u samom paklu, a onda se nasmejah tome – ležao sam na dnu džinovske pećine, zastrašujuće provalije neizmerne dubine, koju su u svojoj utrobi skrivale tibetanske planine. To je, zaista, bio moj grob, ovde ću skončati, sasvim izvesno, gledajući dok god sam živ u taj nestvarni odraz sunca, koje je prosijavalo kroz vertikalan rascep u steni. Ako je neko išao ovim putem pre mene, pomislih, kao što su to tvrdile tibetanske starešine, ovde ću zasigurno naći njegove kosti.

Kiša beše vodena zavesa koju je stvarao neki podzemni vodopad, obrušavajući se na crni kamen. Pomilovah rukom travu, mekanu, bledu, neprirodnu, a potom videh nešto nalik na stazu, koja je vodila naniže. Taj pogled u meni izazva jezu. Uzalud sam dugo tražio svoj ranac i pušku, zatim od toga digoh ruke. Nalazio sam se u zamci iz koje nije bilo izlaza, ali pred tim sad osetih čudnu ravnodušnost. Da bih prekratio vreme koje mi je još preostajalo, zaputih se putem koji se otvarao ispod mojih nogu.

Hod nad bezdanom

Napredovao sam lakše nego što sam očekivao, koračajući skoro bez napora, kao što koračamo u snu. Odjednom videh da hodam nad bezdanom i da se svuda oko mene prostire neka ogromna dolina. Kiša prestane da pada, ali je onaj isti, žuti i sivi oblak i dalje lebdeo nad mojom glavom. Nestvarnost, ili pre nemogućnost svega što vidim, navede me na jednu smešnu pomisao: doživljavao sam halucinaciju, koju je izazvao napitak šamana – jedan napor volje biće dovoljan da se probudim. Uskoro ću oko sebe ugledati ona ista žuta lica, ili ću, u suprotnom, umreti, zarobljen za večnost u tom snoviđenju. Sećam se da sam dugo sedeo s glavom među kolenima, ali mora se uporno nastavljala a ja nikako nisam uspevao da se probudim.

Popeo sam se na neku vrstu platforme, koja je, bez sumnje, bila sačinjena od metala. Rukama sam doticao ogradu neizrecive hladnoće. Pod mojim nogama ležala je ista ona provalija, koja je sada izgledala mnogo većom nego što sam to u prvi mah pretpostavio. Nad tim sumornim predelima podizala se laka, providna izmaglica, ali su se oni rastvarali u polutami, dobijajući uvek nov izgled.

Potom se platforma neočekivano pokrene i videh da stojim na prilično velikom disku, koji je opisivao smeo luk, podižući se valjda ka svodu pećine. Svetlost, ista ona svetlost što je pre mutno prosijavala kroz oblake, najednom me zaslepi, ali kada ponovo otvorih oči, umalo ne uskliknuh od iznenađenja. Duboko dole video sam planine i doline, tamnu reku i nekoliko skoro crnih jezera, a zatim ceo jedan grad, koga su opasivali četvorostruki bedemi i u čijem centru mora da se podizao čudovišni hram. Učini mi se i da pred njim vidim kip nekog boga, koji me, zbog trozupca koga je držao u rukama, podseti na Posejdona. Letelica se zaustavi pred širom otvorenom kapijom grada i ja siđoh s diska, koji je još neznatno podrhtavao. Nisam stigao ni da se svemu tome začudim.

Preda mnom je stajao čovek

Sećanje na čudesne ili bizarne doživljaje, kao što je ovaj, s vremenom ne bledi. Ono ostaje, živo u svakoj svojoj pojedinosti, da bi nam se potom vraćalo, na javi i u snu. Sedim za kuhinjskim stolom, preda mnom je još neotvorena „Pravda“ i pored nje šolja čaja. Osećam kako čitava zgrada podrhtava dok ulicom prolazi tramvaj. Duboko uvlačim dim cigarete, obuzima me žestok napad kašlja. Sunčan je dan početkom avgusta, u takvim trenucima osećam iskonsku radost…

Pomišljam kako je sve što mislimo i vidimo oko sebe samo vid iluzije, san koji će se uskoro pretvoriti u moru, užasnu i ogoljenu stvarnost; kako smo i sami nestvarni, ljušture bića, i kako negde, verovatno nadohvat naših ruku, postoje oni koji u punoj meri određuju realnost. Za njih naši životi i strasti nemaju nikakav značaj, mi smo samo pioni u igri čiji smisao izmiče našem poimanju…

Prilazio sam kapiji nečuvenog grada, na kojoj behu iscrtani simboli i pismena, i koja ne beše od kamena, već od nekog metala, koji je sijao crvenim sjajem. Pređoh rukom preko njegove hrapave, mnogim linijama izbrazdane površine i pomislih kako je ovaj zid drevan, hiljadama godina star, mnogo stariji od svega što sam video u životu. Zakoračih u senku, prođoh ispod luka kapije i tog časa zanemih od čuda. Preda mnom je stajao čovek, neobične visine, možda čitava dva hvata, duboko usečenih crta lica, sa dugom ali retkom, tamnom kosom, pomalo nalik na severnoameričkog Indijanca. Instinktivno, ne razmišljajući o tome, zavukoh ruku u džep kožne jakne i opipah hladnu dršku „valtera“.

Stajao sam ispred njega, zaboravljajući da se pomerim ili da ga oslovim. Gledao sam netremice u to lice, koje je na bledoj svetlosti imalo neku neprijatnu, sivo-žutu boju. Video sam potom kako pomera usne, a zatim mi do svesti dopreše reči koje je izgovarao tiho, saginjući se kako bih mogao da ga čujem.

Nehotice ustuknuh korak ili dva. Ono što mi je saopštio, bilo je otprilike sledeće:

„Biće da je prošlo pola veka, ili možda više, kako nijedno ljudsko biće nije kročilo u podzemno kraljevstvo, u Agartu.“

Mesečev hram

Podzemno kraljevstvo, Agarta…

Gledao sam svojim očima ono za šta sam oduvek mislio da je mit, praznoverica o kojoj sam dotad slušao od tibetanskih monaha. Setio sam se barona Ungern-Šternberga, koji je tri puta slao mladog princa Puciga da je traži. Setio sam se i tolikih drugih, koji su o Agarti govorili sa mnogo zanosa, slikajući je neverovatnim bojama, među njima i jednog od mladih ideologa Anenerbe. Samo što ovo što sam sada gledao nimalo nije podsećalo na njihove fantazije.

Rekoh mu da je to što sam se ovde obreo posledica slučaja, lošeg spleta okolnosti i da ću smesta napustiti Agartu ukoliko mi pokaže izlaz, a da ću tajnu zauvek sačuvati za sebe. Neznanac mi rukom pokaza da pođem naporedo s njim, iz grudi džina začuh nešto nalik na potmuli smeh, i on, učini mi se s naporom, polako reče, kao da govori detetu:

„Niko ne dospeva u Agartu bez poziva… bez poziva Kralja sveta, i niko podzemno kraljevstvo ne napušta bez njegove dozvole.“

Pomislih da sam njegov zarobljenik a da je oružje koje sam još posedovao krajnje sredstvo, kome uvek mogu pribeći.

Dok smo koračali ulicom, videh ogromne kuće od tamnog mermera, potom neko monumentalno zdanje nalik na akropolj sa karijatidama, i potom nešto što je ličilo na hram, za koji sam odjednom pouzdano znao da je to Mesečev hram i da leži u samom srcu grada. Videh nekoliko senki podjednako visokih ljudi, koje zamakoše za ugao brzo kao uhode i osetih neizmernu usamljenost, skoro pustoš koja je vladala u tom gradu skrivenom tako duboko u utrobi planine. Biće da sam se nalazio najmanje deset ili možda dvadeset hiljada stopa ispod površine Zemlje. Ali, sve što sam gledao oko sebe odavalo je isti utisak zapuštenosti, žalosne ostavljenosti, kao da je, posle hiljada i hiljada godina, iznenada bilo prepušteno samo sebi, neizbežnom propadanju…

Umalo ne padoh preko ruševine nekog zida, gomile kamenja i šuta ostavljenog na putu. Neznanac otvori rukom vrata od gvožđa, ili nekog skoro crnog metala, i mi počesmo da se penjemo spiralnim stepenicama jedne visoke kule, gde su na odmorištima tinjala slaba svetla, nalik na bledi plamen, koji nam je jedva omogućavao da se putem ne spotaknemo…

Podzemni grad

Popeli smo se na vrh sa zupčastim bedemom, nagnuh se preko parapeta i najpre videh krajolik s one strane niskog nasipa: polja blede trave, koja kao da su bila satkana od svile, potom šume od paprati i četinara, ili nekog drugog, sličnog rastinja. Ponegde videh čopore životinja sličnih tapirima i lamama, ali sve to se rastvaralo u istoj, žutoj svetlosti, u nekoj sivoj polutami; voda kanala, reka i jezera zato beše crna i presijavala se na površini. A onda se okrenuh panorami grada, u prozirnoj magli, sa kupolama i stotinama izvijenih tornjeva s teškim, masivnim vratovima.

Na ulicama opet videh iste senke, ali ih, sve u svemu, nije bilo više od desetak: ljudi približno iste visine kao i moj domaćin, odeveni u duge tunike ili haljine od kože, za koje s te udaljenosti nije moglo da se kaže kojeg su pola. Pa ipak, učini mi se da sam u jednom trenutku opazio ženu nadnaravne lepote, koja me podseti na boginju, i ja nehotice promrmljah „Atina“. Ulice su se nizale geometrijski, pod pravim uglom, pune dugih i mračnih senki, podsećajući na one koje baca večernja svetlost.

Sećam se da sam udisao hladan vazduh, ovde na vrhu kule, gde najednom osetih da duva povetarac, koji, međutim, nije donosio svežinu. Beše to ustajali, hladan, vlažan vazduh pećina, spilja, mračnih pukotina u kamenu. Pomislih kako nad našim glavama počiva neizmerna masa stenja, i zbog toga najednom osetih teskobu. Mislio sam na to kako sam ovde živ zakopan i da možda više nikada neću videti Sunce, ni zvezdano nebo nad sobom. Obuzme me neka malaksalost, i možda bih pao na kameni pod da mi u tom času moj domaćin nije pružio pehar, iz koga otpih nekoliko dugih gutljaja. Tečnost je imala gustinu i ukus krvi i, takođe, podsećala je na oporo i teško vino. Pomislih na somu Veda ili haomu Aveste, a istog časa osetih kako mi blagotvorno piće krvotokom prodire u srce. Tada, najednom, poverovah da umirem.

Senka zore

Probudih se u zoru sledećeg dana, u zoru uklete zemlje koja se nazivala Agartom.

Kažem „zora“, ali to je bila samo utvara, senka, ideja zore, nalik na one senke koje se vide u Platonovoj pećini, a ne zora kakva zaista postoji na površini Zemlje.

Bledo sunce, koje je prošlog dana prosijavalo kroz oblake i maglu, sada je imalo nešto jači sjaj; zatim je usledila sitna kiša, predeli su se rastvarali u istoj, bolesnoj izmaglici.

Neznanac mi reče da je njegovo ime Mani; da je, kao i svi stanovnici Agarte, star stotinama ili hiljadama godinama, i da njegovo trajanje ne može da se poredi sa običnim ljudskim trajanjem. Sa ljudskog stanovišta, on je bio besmrtnik; sa stanovišta Drevnih, njegov život nije više nego jedan tren.

„Ko su Drevni“, upitah, sa zebnjom osluškujući svoj glas, „a ko su Besmrtnici?“

„Ko su Drevni?“, ponovi on. Njegov glas je zvučao beizražajno, mehanički, nalik na glas robota, mašine.

„Bogovi, demoni, vanzemaljska bića, kosmičke sile ili entiteti, bez imena i osobina, svejedno, kako god želiš da ih zoveš.“

„Tajanstvena bića, svevideća i sveprisutna, mimo kojih svakim danom prolazimo, ne primećujući ih. Prema nekim, oni leže na dnu okeana, prema drugim, počivaju na vrhovima planina ili duboko u utrobi Zemlje, mnogo dublje nego što leži Agarta. Ja ih nikad nisam video – možeš da pretpostaviš i da su to samo metafore za stvarnost koju reči ne mogu opisati. Nešto više o tome može da ti kaže samo Kralj sveta, ako uopšte pomisli da si dostojan odgovora.“

Došli su neznano odakle

Evo priče koju mi je potom izneo Mani. Ovo je njen smisao, onako kako sam ga sam razumeo, koliko sam mogao da ga razumem, a ne njegove reči.

To je razgovor koji smo vodili tokom mnogih dana i noći, sedeći među senkama na vrhu iste one kule, pod bledim suncem podzemnog carstva:

U početku beše Zlatno doba, i u početku beše čista Misao, koja se ovaplotila u Reč.

Behu Drevni, koji su došli neznano odakle, moćni i suvereni, nezainteresovani za sudbinu životinja pod sobom. Ne znamo da li je njihov dolazak, silazak na Zemlju, nagao i neočekivan, posledica kosmičke katastrofe, ili nekog unapred promišljenog plana. Ne znamo šta su oni uopšte tražili na Zemlji, i da li su to našli. Zašto su ostali ovde? Ne znamo gde – da li na dnu okeana, ili u usijanoj utrobi Zemlje. O tome nešto – možda ne sve – zna samo Kralj sveta. Jedino on može da razgovara sa Drevnim.

Bilo kako bilo, to je početak čoveka, ljudske vrste, nesiguran kao i svaki drugi, jer on, takođe, ima veoma dugu i složenu predistoriju. O njoj se ne govori, zabranjeno je da se govori, ona je predmet kultova i religija, onih prvobitnih, još pre toga misterija, obavijenih velom istinske tajne, koju smrtnik ne može, niti sme da zna. U njenu logiku naprosto nije moguće proniknuti sledeći obični ljudski razum.

Do tog časa, na snazi su bili zakoni evolucije. Otada, njihovom pojavom, vreme dobija novi tok, sasvim drugačiji, suprotan smer. Točak se, neumitno i nezaustavljivo, okreće unazad – na snazi je involucija a ne evolucija; evolucija ljudi-zveri biva zaustavljena, jednom i zauvek, nasuprot njoj se pojavljuje nova ljudska rasa, rasa ljudi-bogova.

Rasa mekih kostiju

Pojava ljudi-bogova Severa u svom telesnom, materijalnom obliku, sa svojim savršenim osobinama, skopčana je s nekom vrstom greške, pada, i ta materijalizacija u početku je bila nepotpuna; ti prvi ljudi će zato, zbog neke vrste telesne slabosti, u predanju ostati upamćeni kao „rasa mekih kostiju“. Pojedini međuoblici, koji im prethode, bića sasvim bliska ili nalik ljudskim, uključujući i pojedine životinjske vrste, možda su samo plod neuspešnih pokušaja da se čovek otelotvori u fizičkom vidu, da se konačno materijalizuje u fizičkom telu.

U početku svog postojanja, ljudi-bogovi nastanjuju krajnji sever planete, Severni pol i okolna područja. To je zemlja večitog proleća, blage klime, čijim stepama krstare ogromna stada goveda, jelena i mamuta. Nepremostive prepreke, planinski masivi i lednici u početku odvajaju dva sveta – Arktogeju od Zemlje noći, koja se odsada naziva Gondvanom.

Ti ljudi-bogovi još ne znaju za smrt i služe se čistom mišlju – mišlju u svom elementarnom i delotvornom stanju, moćnijom od bilo kakve magije ili tehnike – kada budu pribegli tehnici, biće to posledica degeneracije, pada. Njihovo delovanje je ritualno, svaki njihov čin je pre božanski ritual nego običan ljudski život, svakodnevno činjenje.

Prvobitni ljudi – kažemo „ljudi“, ali su oni, očigledno, mnogo više nalik na bogove – govore magijskim jezikom, koji predanje pamti kao „jezik ptica“, iz koga će se potom razviti svi potonji ljudski jezici, što svedoči o statusu koji je još bliži božanskom ili anđeoskom, nego ljudskom u današnjem značenju tog pojma. Iz tog anđeoskog jezika, „jezika ptica“ ili „jezika bogova“, iz njegovih tajanstvenih ritmova i značenja, razviće se sve istinske nauke i znanja, a njegov poslednji odjek je ritmički jezik svetih knjiga i poezija, kada se ona približava svom sakralnom uzoru, a udaljava od profanog. Poezija, u tom uzvišenom značenju, poslednji je trag tog iščezlog i zaboravljenog „jezika ptica“.

Čovek uzdignutih ruku

Taj predstadijum, protofaza istorije, ne označava i stvarnu pojavu ljudi-bogova u istoriji; oni još žive u izolaciji i pojavljuju se ili sporadično, ili samo posredno, uglavnom ne ostavljajući za sobom očigledne, jasne tragove. Oni ne grade civilizacije, već, u svojoj uzvišenoj, božanskoj jednostavnosti, nešto što bismo pre mogli nazvati proto-kulturom – sve potonje kulture posledica su degradacije, kvarenja tog prvobitnog nasleđa. Poneki petrograf, simbol ili runa, urezani u stene, jedini su trag njihovog postojanja. Dva su, među njima, najvažnija: čovek uzdignutih ruku, simbol svitanja i vaznesenja, koji ih seća na njihovo božansko poreklo, i jelen, istinski simbol Severa, životinja ponosno uzdignutih rogova.

Božanska rasa nastanjuje krajnji Sever i ima svoju protivtežu u ljudima-životinjama Juga, Gondvane, naslednicima Lemurije. Oni podižu gradove, nastanjene masama ljudi, i poklonici su ekstatičnih kultova Zemlje, Meseca i noći. Ako među njima postoje kontakti, oni su retki i isključuju mešanje. Svete knjige pamte drevnu zabranu mešanja rasa. Mešanje ljudi bogova Severa, Arktogeje, sa poluživotinjama Juga postaće obeležje sledećeg involutivnog ciklusa, Srebrnog doba, kao posledica novog pada, ili će, prema drugim mišljenjima, upravo mešanjem rasa početi prvi ciklus involucije. Prethodiće mu kataklizma, koja će zauvek zbrisati Arktogeju i promeniti nagib Zemljine ose, prekrivajući njihovu praotadžbinu snegom i ledom, i pokrećući prve talase migracija ljudi-bogova Severa ka Jugu, ka Gondvani.

U početku vremena stoje Prvorođeni – za njima slede Drugorođeni, ljudi srebrne rase – oni su i dalje ljudi-bogovi, ali opadajućih moći, poklonici Meseca, stanovnici Atlantide, rajskog ostrva na severozapadu Atlantskog okeana. Drugorođeni su proizvod genetskog inženjeringa ljudi-bogova nad poluživotinjama Gondvane, ili, možda mešanja ljudi-bogova sa drevnim rasama Lemurije.

Nije, međutim, moguće tačno reći šta se desilo ljudima-bogovima u dodiru sa rasama Juga i njenim civilizacijama na umoru. Iz tog dodira se rađa civilizacija Zapada, koja se naziva i Atlan ili Adland, ali koju ljudska rasa pamti kao Atlantidu, a koju više ne obasjava svetlost Severa i Sunca, već mesečeva svetlost, kao daleki, noćni odsjaj, gde prvotnu radost najzad smenjuju melanholija i umor.

Na početku istorije

Zlatno doba nije znalo za sveštenike, budući da je život sam po sebi tada bio svešten i svet, a ljudi nalik na bogove; lunarno doba rađa žene-sveštenice, koje održavaju svete vatre, a sa njima na Zemlju po prvi put stupa smrt. Život se izopačuje i kvari; pojavljuju se bolesti i starost, koje su samo druga imena za smrt. To je doba izopačenja i pada – s početka neprimetnog, potom sve očiglednijeg i bržeg. Jezik se menja i postaje sve više diskurzivan, što omogućava pojavu nauka, najpre magijskih, i tehnike koja se rađa iz magije. To je, među ostalim, posledica dodira sa životinjskim jezicima Gondvane i njenim izopačenim naukama. Oni stvaraju prvu visokotehnološku civilizaciju na Zemlji, a njeno nasleđe još i danas čuva kraljevstvo Agarta.

Upravo sa Srebrnim dobom počinje istorija u pravom značenju tog pojma. S ostrva na Zapadu kreću prve migracije ljudi-bogova ka Istoku i ka Jugu, kroz topla mora i drugačije zemlje, ostavljajući za sobom jasne i nedvosmislene tragove. Slede ih migracije sa preostalih ostrva zaleđene Arktogeje, stvarajući veoma složenu mrežu ukrštanja i seoba. Javljaju se prve ljudske rase u istoriji. Nove rase pristižu sa Zapada, oličene u skoro savršenom, božanskom ljudskom tipu, čiji će ostaci biti pronađeni u pećinama Kromanjona – rase pomoraca i zemljoradnika, osvajača i ratnika, koje će, gde god da se pojave, menjati zatečene ostatke degenerisanih, umirućih rasa Gondvane.

(…)

/* */