Biljana Mateljan: NOKTURNO

Pritisla topla noć. Ljeto poodmaklo, pa svo nabubrilo. Družina sjedi. Djeca pogurena, rekao bi čovjek da se ljeto o njih oslonilo, pa im teško na ramenima.Pokvarenoj Pumpi curi nos. Ušmrkava glasno. Rukavom, pa o nos. – Istresi tu nosekanju već jednom! – Crni reži preko njihovih glava. Reži on s pravom. Možda i ne. Pumpa ništa ne reče. Ne bi on… Pogleda ga iskosa i ušmrkne zvučno.Debela Buba baci opušak. Prstima ga jedva kvrcne. Kratak luk.

– Sranje – štucne.

Mali je Ćavko ostao u vododerini, pod lijeskama.

– Sranje – bojažljivo šmrkne Pokvarena Pumpa.

Stradao im Slavko.

Pod nogama, pod tabanima što im bride, još se osjeća raskvašeno, ljepljivo tlo. Tamo… Zemlja se rasipala. Klizali su tarući stražnjicama. Oderaše guzove. Lijeske žgoljave, crne, sparušene. Dole zemlja topla, svjetlucava. Tamo Ćavko leži na leđima. Nepomičan. U prstima mu trava. Pod noktima nešto zemlje. Glava…Čudno nakrivljena.

Ćavko gleda velikim očima nebo. Svo se nebo spustilo na Ćavka.

Debela Buba grize usnu. – A da zovnemo koga?

– Jesi li pobenavila, što li?

– Batine nam ne ginu. Joj! Treba Slavkovoj materi na oči…

– Ja ništa ne znam. Jesi l” čula? – Crni češe koljeno – Kazat ću…Nije bio s nama. Ništa ja ne znam.

Kad Crni ne zna, ni oni ne smiju znati. Poguriše se još više. Noć se nad njima razvukla k’o tijesto.

Kasnije se razmiliše kud koji. Šutke.

* * *

Debela se Buba nemirno prevrtala po krevetu. Gurne komad jastuka u usta, al’ jecaj nikako da se zaustavi. Mučki, pod ponjavom, sestra je krvnički gurne nogom. Što je ovoj Bubi noćas? Ne može se od nje spavati. Sestra se pridigne, puče šamar.

Buba se smiri. Uspori dah. A mama opet kašlje iza zavjese. Smiri se, Bubo! Noć je, rode, još je noć..

Misli Buba na mamu. Na sebe misli. I na sestru misli. Na vododerinu, na noć. A ova noć, odozdo laka, odozgo gusta. Čudna. Strahota, a ne noć. Pogibe Slavko zbog te noći. Ma, je l’ zbog noći? Može li noć biti kriva? Može, može… Strašna li je, najcrnja crna noć.

Bubu boli gdje je sestra udarila, Bubu boli i štošta drugo, al’ zna ona da se plakati ne smije. Jado moj, kolike su samo suze progutane u tom krevetu! I kakve su to suze bile! Zna Buba kako ih gutati treba. Zna ona otrpjeti. A žalost, žalost do neba. Nebo je bez kraja, kažu, i nikoga gore nema da se na njenu žalost osvrne. Nema pravde, nema, nema…

Bubi pred oči naiđe Slavko. Vidi Ćavka gdje stoji, presitan, usahnuo. Zahvalno pućka dimove nečijeg opuška. Mudro klima tršavom glavom, izvija obrve, cokće ustima…

“De, Slavko, kaži, kako si ti ono kokošku, je l’?”

Smiju se. Smije se i on, djetinje nepovezano. I pravi pokrete kukovima koji ih na novi smijeh tjeraju.

” A ti”- očima miga, krevelji se na Crnog – “ti kaži kako si ovcu, ha…”

“Da ti mater…!” – Crni skače, sav zelen pod mrkom kožom. Pograbi ga, al’ mali vrda, izmigolji mu kroz noge. Otrči smijući se. Pumpa se valja.

“O,ho,ho,o,ha,ha….”

Crni se mršti. Pljuje. Grozi se. Pa se i on smije. Što će… Zabalavi nov smotuljak duhana. Crni sanja, gradi on. Oj, junačka družino, gdje ćemo u pohode? Sve tako.

A noćas, eto, Ćavko leži pod lijeskama, iskrivljen k’o prelomljen prut. Sam, sam, u onoj jami.

Oni pobjegoše. Dobro. Ali treba jutro dočekati, jutru u oči pogledati. Nije dobro. Nije, nije dobro.

“Ajoj, meni!” Strah joj probode grudi. Treba jutro dočekati…

* * *

Najbolje da jutro nikad i ne dođe. Al’ stiglo je, stiglo…

Sasvim različito jutro. Osjeća se na trulež. Slomljeno jutro.

Doteturaše krmeljavi do svog mjesta. K’o pretučeni. Iz igre otrgnuti. Nije im do igre. Prestala je igra – tamo negdje u tamnom naboru međ’ brdima. Tamo gdje se magle skupljaju i gdje sad oni krišom pogledavaju mada ne žele gledati, a moraju, jer nešto ih tjera pa pogled sam bježi.

Prođe Slavkova mati s punim torbama. Vraća se odozgo, iz dućana. Oni zamrli, sad će…

– Jooj, majko – zaplaka Pumpa.

– Šta je, ranoranioci? – veselo će Slavkova mati – Opet u vucaranje, je li? Biće vama, samo nek’ škola počne.

Oči ne trepću. Gledaju tupo.

– Šta je? – Žena zaklima glavom – Nisu vam vrane jezike pokljucale, valjda? A, evo i one moje vucibatine…

Žena se okrene… – Samo da znate, dođe li i danas kući tako prljav k’o sinoć, razjuriću ja vas.

Ode. Odnese torbe i ode. Kad tamo…

Tamo sa dvorišta prilazio im Slavko. Cupka s noge na nogu.

Jutro odjednom podigne skute. Bljeskom im se sjuri u oči, zavuče u grla i natjera ih da klikčući pojure Slavku i sjate se na nj k’o brbljavo lepršavo jato.

– Mi se, brate prepadosmo da si vrat slomio – lupka ga Crni po leđima, usta raširio, smije se. Očima toplo žmirka.

– Ih, što nas uplaši…!

– Pa i jesam – otpovrne Slavko.

– Jesi, jesi, bogme si nas pošteno uplašio.

– Jesam vrat slomio – veli mali ozbiljno.

– De, ne seri, dosta nam je bilo…

Umukoše. Crnom ruke spadoše sa Slavkovih ramena i ostadoše mlitavo ovješene, teške. Št..! Što to radi Slavko?!

Slavko pred njima polako okrene glavu udesno, pa još udesno, još udesno… Čitav krug opiše glava. Smijala se Slavkova glava, ali joj oči ostadoše ozbiljne. Sve smijući se, glava se zabaci unatrag, vrat mu se izduži, iskoči dugačak držeći glavu na pola leđa. Glava se opet vrati na mjesto i sabije vrat k’o harmoniku, koža se izravna i pred njima i dalje stajaše Slavko kakav i treba da bude.

– Ne bojte se – veli čudna Slavkova glava – neću pred vama to više raditi.

– Ne bojte se – ponovi Slavko. – Ne bojte se – moli.

Oni blenuli u nega, prestravljeni. Pobjegli bi, al’ ih nešto u tim očima drži, neka je iskra sasvim pri dnu zjenica. Gledaju djeca i odjednom znaju da im Slavko istinu govori. Ne treba se bojati. Pričaj nam, Slavko, moljakaju, brzo nam pričaj!

I Slavko im priča i ispriča čudo. Il’ san.

Priča o NJIMA koji su ga našli, koji su mu podarili nov život i novu pamet.

– Ama – jel” s neba? Baš s neba? I zlatno, veliš?

Lijepe li priče, ljudi moji! Nit’ san, nit’ mora, već pravo čudo.

Slušaju ga djeca i vjeruju mu. Al’ bi im krivo što i oni to čudo ne vidješe.

Prođoše neki ljudi, pa zastadoše da počuju. Odmahnu glavom. Slavko se okrene njima i utrne iskre u očima.

Samo tugu ostavi u zjenama.

* * *

Ljudi govorili, poludio Slavko, jadna li mu majka!

Kakvu to narukvicu imaš? – pitaju ga.

Nije to narukvica.

Da šta je?

Konzola.

???

Čude se i smiju se. Gle malog, brljavi koješta! Ali nije taj smijeh izistinski; jalov je nekako taj smijeh. K’o britva siječe, hladi iznutra. Smijeh je to po svemu nalik strahu; ne spaja, ne razgaljuje ljude, već odvaja, ograđuje.

Treba li se Slavka bojati? Zar Slavka? Nije li to isti naš sitni, musavi Ćavko, Ćavko za sprdnju?

Čude se ljudi i ne znaju što bi.

– Ajd’ bježi, živ ne bio! – ljute se, stresaju ga od sebe k’o obada.

Ne vole ljudi što Slavko izgleda k’o da zna ono što oni ni zamisliti ne mogu. Ne vole ljudi da im netko pamet kudi.

Kakva su to djeca danas, ljudi moji? Puše, psuju, pametuju…

Neće to na dobro izaći.

Ajd’, bježi, Slavko!

A odakle ti ta – konzola ? Odakle ti ta iskra u zjenama? Odakle ti taj ožiljak na vratu?

Misle ljudi, ali ne pitaju. Pitali bi ljudi da se ne pribojavaju onog što bi čuli.

Poludio Slavko! – odmahuju rukom.

Poludio Slavko, žalosna mu majka! Đavo uš’o u njega.

A Slavko više i ne priča o NJIMA. Ako su i đavoli – neka su – kad tako milozvučno zbore i dobri su, dobri..

Slavko zamišljeno zavrće narukvicu-konzolu; sav se zdao u se, riječ mu iščupati ne možeš.

Kad zanoća, dugo stoji i čeznutljivo u brda pogledava.

* * *

Ojesenilo je pa prigrađe došlo nekako pitomo, meko, sanjivo.

Družina zamukla. Šute djeca. Igre im presahle. Prionuli knjizi takvim žarom da se stariji samo snebivaju, djecu prepoznati ne mogu. Ma, jesu li to oni isti divlji odrpanci?

Čudom se čude.

Ponekad, za ranih večeri, čuje se Slavkova mati gdje leleče.

Tada ljudi tjeraju dokone žene u kuću i vrata zatvaraju. Jer to mati za sinom jauče. U prsa se busa i kose čupa.

Zove Slavka da se vrati.

A možda je i od muža, mrgodnog, opet batine izvukla kad se pijan vratio iz birtije.

/* */