Anja Dumanović: SAKUPLJAČ UMRLICA

Mirko Mitić radio je u periferijskom domu za negu starih lica – nije voleo naziv „starački dom“. Stanovao je u garsonjeri primerenoj jednom samotnjaku koji ne ume da održi neko poznanstvo dovoljno dugo da preraste u prijateljstvo. Voleo je posao portira i ljude koji su boravili u domu, mada oni to nisu znali. Bolelo ga je što su, po pravilu, štićenike doma odbacivali njihovi najbliži pošto su ih tu smestili. Osećao je posebnu odgovornost prema njima i potrebu da čuva uspomenu na njih, a to je činio na svoj način.

Još kao dečak povremeno bi se zaustavio ispred table za umrlice i radoznalo ih čitao. Saučestvovao je sa porodicama u žalosti, iako ih nije poznavao. Jednom prilikom zapitao se šta se kasnije zbiva sa svim tim umrlicama. Potražio je odgovor od majke koja mu je, zbunjena interesovanjem desetogodišnjeg sina, samo rekla da to ne treba da ga zanima.

Bio je nezadovoljan odgovorom, ali znao je da nema svrhe da se dalje raspituje, pa je zakopao u sebi znatiželju. Ona će ponovo izbiti na površinu kroz dvadeset sedam godina, pošto mu je majka preminula. Nije znao kada treba da skloni umrlicu sa vrata, pa je to uradio odmah posle sahrane i odlučio da je stavi u album za slike koji mi je majka poklonila kratko pre nego što je naprasno umrla. Iako to tada nije znao, bio je to prvi primerak u njegovoj budućoj zbirci umrlica.

Posle majčine smrti prodao je porodičnu kuću i zaposlio se u domu najviše zbog toga što je bio usamljen, te mu se to činilo kao pravo mesto za njega. Već početkom druge sedmice umro je jedan stanar doma. Mirko nije dozvolio da posle nekog vremena bace umrlicu pokojnog Gavrila, već je odlučio da i nju stavi u album.

Za Gavrilom je otišla Nada, pa Stanislav, Miroslav, Ljubinka… Posle devet godina i sedam meseci u zbirci je imao sto trideset sedam umrlica. Često bi po povratku s posla seo u fotelju i ponosno listao svoj album. Čitao bi pažljivo svaku umrlicu, premda ih je već sve znao napamet.

Jednog dana, završivši obred prelistavanja albuma, zadremao je i usnio neobičan san. Sanjao je kako je uradio isto što i na javi – prilegao je da se odmori i tu na kauču preminuo. Niko mu, međutim, nije sastavio umrlicu; u domu su mislili da je napustio posao i otišao nekud, a on je ostao zauvek u svojoj garsonjeri pored zbirke koja je tako ostala bez najvažnijeg primerka – njegove vlastite umrlice.

Ranije nije često razmišljao o svojoj smrti, ali posle tog sna nije ga napuštala pomisao na vlastito umiranje. Nije ga se plašio, ali užasavala ga je neumitnost da se neće domoći poslednje i najvažnije umrlice. Problem ga je mučio noćima, sve dok mu jednog jutra, pre odlaska na posao, nije sinulo jednostavno rešenje. Napisao je tekst za sopstvenu umrlicu, pa otišao u obližnje pogrebno preduzeće i dao da se odštampa najbitniji primerak zbirke.

Dragom nam je Mirku Mitiću došao iznenadni kraj. Preminuo 26.1.2017. u četrdeset osmoj godini. Sahrana će se održati 29.1.2017. na groblju doma za negu starih lica.

Ožalošćeni: Gavrilo, Nada, Stanislav, Miroslav, Ljubinka…

Spisak je sadržao čak sto trideset sedam imena.

Vrativši se kući, Mirko je zadovoljno stavio na poslednje mesto u albumu sveže odštampanu umrlicu i, premda je još bilo prepodne, legao da malo odrema.

/* */