Andrija B. Ivanović: GLAS ZABORAVLJENIH BOGOVA

A Gospod reče: Kad biste imali vjere koliko zrno goruščino, i rekli biste 

ovome dudu: iščupaj se s korenom i usadi se u more, poslušao bi vas.

Luka 17, 6

Hoćete da naučite kako da ovladate sobom i drugima? Naučite kako da

 hoćete. A kako neko može da nauči kako da hoće? To je, upravo,

 prva tajna magijskog prosvećenja…

Elifas Levi

Džeb je bio zadovoljan početkom istraživanja meseca koji su nekoliko nedelja ranije on i ostali sa svemirskog broda “Maršal” otkrili. Bilo je potrebno nekoliko dana da podignu privremenu istraživačku bazu i da se on, kao jedan od astrogeologa, smesti u njoj, a onda pošalje mašine da prikupljaju uzorke tla.

Ipak, njegov boravak na privremenoj stanici nije dugo trajao. Samo nekoliko dana kasnije se sa zvučnika čuo grub glas kapetana Jone:

– Imamo problema, Džebe! Vrati se na brod! Hitno!

Bez ikakvog dodatnog objašnjenja.

Kako nije bilo ni jednostavno, ni jeftino šetkati se od broda do meseca, i obrnuto, Džeb je odmah pretpostavio da se zaista desilo nešto važno.

* * *

Čim je stupio na palubu, Džeb je shvatio da ništa nije onako kako bi trebalo da bude. Ne samo da na pristaništu nije bilo nikog da ga sačeka, već je sve bilo previše mirno.

Na “Maršalu” nikad nije bilo tako mirno.

To je bio najveći istraživački brod ikad napravljen na Zemlji. Posluživalo ga je i na njemu živelo oko hiljadu ljudi. Uvek je bilo gužve i galame i nije postojao kutak u kome je bilo tako mirno.

Ponovo ga je prenuo glas kapetana Jone koji je preko zvučnika zvučao još grublje nego inače:

– Stigao si?

– Da!

– Dođi na most!

– Šta se dešava?

– Samo dođi na most.

Znao je da će tek kad bude video kapetana saznati šta se dogodilo ili se događa, kao i da se ne događa ništa dobro.

Ubrzao je korak.

* * *

Od pristaništa do komandnog mosta nije sreo nikog, baš nikog. To je bilo zastrašujuće. Za ovih devet godina provedenih na brodu to se nikad nije desilo.

Ipak, ono što je video na mostu bilo je još strašnije od pustih hodnika.

Na prvi pogled, sve je bilo u redu, svi su bili na svojim mestima, od navigatora do pilota. Ali nisu obavljali uobičajene poslove. Samo su ležali, potpuno beživotno, iskolačenih očiju i razjapljenih usta.

Jedino je kapetan Jona bio na nogama. Stajao je kao neki heroj sa naslovnica stripa – visok i kolosalnih ramena. Samo me je pogledao ne pomerajući se.

– Kapetane, šta se događa?

– Nekakva epidemija… Pokosila nas je.

– Kakva epidemija?

– I ja bih to voleo da znam. Verovatno je neko zakačio neki jebeni virus. Negde! Možda baš ovde. Ili nekoj od planeta na kojima smo ranije bili. Više nije bitno.

Osećao sam bes u njegovom glasu, ali nijedan pokret nije ukazivao na bilo kakvo postojanje osećanja.

– Ali naši uređaji nisu nigde primetili nikakav organizam. Ni na ovom mesecu, ni na bilo kom drugom mestu.

– Što ne znači da stvarno nije bilo ničeg!

Nije bilo nelogično, Džeb je to znao, ali nije želeo samo da prihvati situaciju u kojoj su se našli.

– Šta kaže doktor?

Kapetan Jona se kiselo nasmejao.

– Ništa. Izgleda da je on prvi zakačio virus, ili šta god ovo bilo. Prvi je počeo da kašlje i kija, a onda je, za svega nekoliko sati, prestao da diše.

– I koliko još njih.

– Svi.

– Svi?

Kapetan je samo klimnuo glavom.

* * *

Svega sat, sat i po kasnije pao je i kapetan Jona. Prvo se spustio na svoju stolicu da bi posle nekoliko minuta i izdahnuo.

Džeb, ipak, nije želeo da prihvati ideju da je jedini ostao živ. Mada je znao da će taj virus, ako je pokosio ostale, pokositi i njega, nije želeo da se pomiri sa tim i čeka. Morao je da proveri da li na brodu stvarno više niko nije živ.

Krenuo je u obilazak svih prostorija, a njih na “Maršalu” nije bilo malo. Satima je lutao od palube do palube, od prostorije do prostorije. Ipak, sve na šta je nailazio bila su beživotna tela njegovih kolega i prijatelja. Neka od njih su već počela da se raspadaju i smrde.

Kada je obišao svaki pedalj broda, Džeb se vratio na komandni most. Ne zato što je mislio da je to bolje mesto od ostalih, već zato što nije znao gde drugo da ode.

Niti je znao šta da radi.

Bio je sam na brodu hiljadama svetlosnih godina udaljenom od Zemlje. Da je još neko bio na nogama, možda bi nekako i mogli da uključe motore i upute se ka svojoj planeti. Tamo bi neko mogao da im pomogne.

Sam nije mogao ni da uključi motore, a kamo li da upravlja jednim ovako velikim brodom. On je bio astrogeolog, ne pilot. Sa nekim manjim šatlom bi se snašao, na njih je navikao odavno. Ali “Maršal” nije bio šatl, već najveći brod sagrađen na zemlji. Za upravljanje njime bilo je potrebno mnogo više ljudi.

* * *

Džeb je dane provodio ili na komandnom mostu, ili u svojoj sobi. Od drugih prostorija, posećivao je jedino kantinu.

Satima je razmišljao šta je moglo da se dogodi i zašto je samo on preživeo. Nemoguće, mislio je, da nije zaražen samo zato što nije bio na brodu u trenutku kada je virus počeo da se širi i ubija. Došao je dok je kapetan Jona još bio živ i sigurno je bilo dovoljno vremena da i on bude zaražen. Ali nije bio zaražen i sad je kao fantom lutao ponosom Američke svemirske flote.

* * *

Miris smrti i raspadanja osećao se na celom brodu. Više nije postojalo mesto na kojem se mogao sakriti od njega. Nikakvi klima urećaji ili veštački mirisi nisu mogli da ga zamaskiraju ili uklone.

Ipak, Džeb nije imao ni želje, ni snage da tela svojih kolega spaljuje ili baca u svemir. Znao je da će i on uskoro pasti i pridružiti im se u raspadanju. Ako ne zbog smrtonosnog virusa, onda sigurno zbog nečeg drugog.

– Možda poludim, ako već nisam.

* * *

Ležao je kraj prozora Opservatorije i posmatrao zvezde. Znao je gde je Sunce, gde mu je kuća, gde bi želeo da bude. Ipak, ništa nije mogao da uradi da se ponovo tamo nađe. Baš ništa. Između njega i spasa bilo je nekoliko hiljada svetlosnih godina ništavila koje nikako nije mogao da pobedi.

– Neću da se ubijem, ne želim to. To je jebeno lak izlaz. Beg! Pa šta ako je beg? Nekad je bolje pobeći.

Za trenutak je zaćutao.

– Kome li se pravdam?

* * *

Džeb je ponovo lutao od prostorije do prostorije. Želeo je da pronađe nekog, bio mu je potreban neko.

Ali nije bilo nikog.

Nigde!

Na kraju je stao pred neko ogledao i pogledao svoj odraz, svoje ludačko lice zaraslo u bradu i pocrnelo od nerviranja i straha.

–  Šta da radim? Šta?

Počeo je da razgovara sam sa sobom, ali osećaj nije bio isti. Falio je odgovor.

– Da barem postoje bogovi i demoni, ovo bi bilo podnošljivije.

* * *

Cerio sopstvenim idejama.

– Da je bar ona mala Endži živa, znao bih šta da radim. Znao bih kako da ubijem vreme do sopstvene smrti. Da je Endži tu. Imala tako dobre sise. I savršene usne. Sad truli i raspada se kao bilo ko drugi.

* * *

– HEJ! Gde ste, ljudi? Dođite, napravio sam odlične hamburgere. Ima i piva. Dođite da uživamo!

* * *

– Ništa nema smisla. Jebeno ništa. Aaaaaaaaaaaa!

* * *

Džeb je bio umoran. Ne samo od samoće i neshvatanja svega što se dogodilo. Ne. Bio je umoran od cele ove beznadežne situacije.

Nije znao šta da radi, niti zašto uopšte bilo šta i radi.

Ponovo je došao na komandni mosti i posmatrao leševe koji su odavno počeli da se raspadaju.

– Kad bi sve bilo kao pre.

Želeo je da sve bude kao pre. Da vidi kapetana Jonu kako se dere na posadu, poručnika Apua kako priča uobičajeno glupe viceve, Nika gde trtlja o istoriji i predviđa propast čovečanstva…

Svi su mu nedostajali, koliko god da mnoge od njih ranije nije voleo.

Džeb se naglo okrenuo i pogledao ka telu kapetana Jone.

– Prvo ti.

Uhvatio ga je ispod pazuha i podigao.

– Diži se!

Ali telo je samo beživotno palo na zemlju. Na Džebovim slepoočnicama iskočile su vene. Videlo se kako pulsiraju.

– Ustanite, pička vam materina. USTANITE!

Zagrmeo je Džeb kao neki drevni prorok. Glasom koji bi probudio mrtve.

– USTANITE!

Glasom koji ih je budio.

– USTANITE!

Kapetan Jona je otvorio oči i zbunjeno pogledao oko sebe, a onda nekoliko puta halapljivo udahnuo vazduh. Džeb je pogledao ostale i video da i oni otvaraju oči.

– Tako. Ustanite. Potrebni ste mi. Više nego hrana.

Iz njegovih očiju krenule su suze. Poslušali su ga. Ispunili mu želju. Sada je mogao da poželi šta hoće. Bio je nepobediv. Svemoćan. Šta sad poželeti?

Čuo je kapetanov glas:

– Šta se dešava?

– Ništa posebno.

* * *

Džeb je posmatrao kako članovi posade oživljavaju. Kako se njihovim licima vraća svežina. Kako ponovo dišu, govore, hodaju… I za to je bio ON zaslužan.

Ušao je na komandni most i prišao kapetanu Joni.

– Podesite kurs ka Zemlji.

Kapetan se okrenuo ka njemu i nasmejao se.

– Ko je tebe postavio za vrhovnog komandanta? Možda si nostalgičan, ali još nije vreme da se vratimo kući. Nismo završili misiju.

– Kakvu misiju?

– Ispitivanja ovog zvezdanog sistema. Evo, ni ti nisi završio ispitivanje ovog meseca.

– Naravno da nisam. Stao sam kada ste zakačili virus.

– Kakav virus?

– Virus koji vas je sve pobio.

Sad se nije nasmejao samo kapetan Jona, smeh se zaorio iz grla svih koji su se nalazili na mostu.

– Pobio? Džebe, jesi li ti u redu? Da ti se ne muti nešto. Ljudi, pozovite doktora.

Na Džebovom licu pojavio se izraz besa.

– Kakav doktor, ja sam ovde jedini zdrav.

– Onda nema problema. Doktor će to i ustanoviti.

– Ma kakav jebeni doktor.

Kapetan se okrenuo ka obezbećenju.

– Momci, odvedite ga do doktora.

– Neću do doktora!

– Hoćeš. Ne brini.

* * *

Dok ga je doktor pregledao Džeb je ležao na bolničkom krevetu privezan za njega kaiševima.

– Zanimljivo.

– Šta je jebeno zanimljivo?

– Tvoje telo. Potpuno je drugačije od mog ili tela bilo kog drugog člana posade.

– Šta lupaš?

– Ne. Ozbiljno je drugačije. Pretpostavljam da si bolestan ili da si zaradio neki nepoznati virus.

– Vi ste zaradili jebeni virus. Ti, doktore, prvi. Prvi si i umro.

– Ne bih baš rekao da sam mrtav.

– Zato što sam vas ja oživeo. Nekako sam to uspeo.

– Možda su i halucinacije jedan od simptoma bolesti.

– Ne seri. Nisam bolestan.

– Ako nisi bolestan kako to da tvoje srce kuca?

Uprkos besu koji je osećao, Džeb se nasmejao.

– Pa naravno da kuca. Za šta drugo pa srce služi?

– Ali to nije normalno.

– Kako nije jebeno normalno?

– Nije. Nikom drugom na brodu srce ne kuca. To je definitivno neka anomalija. Ne brini, odmah ću da ispitam njeno poreklo.

Oživeo ih je sopstvenom voljom, ali možda bi bilo bolje da se ubio, pomislio je Džeb. Ipak, sad je bilo kasno. Niko ne može da mu pomogne.
/* */