Aleksandar Ravas: ĐAVO I SLIKAR

Godine su prošle od kada sam mu oteo poslednju dušu. Stvari su se od tada u mnogome promenile. Uspeo je da nas sputa na najjednostavniji način. Izgradnjom. U paklu nestaje prostora i uskoro ću ostati bez posla. To me seća na jednog čoveka, zbog kog umalo nisam izgubio posao još pre nekoliko stotina godina.

Bio je to Hijeronimus Boš. A posao? San svakog đavola. Posmatrač živih. Možda vam zvuči nemoguće da đavo uopšte može da izgubi posao, pa čak i da ga ima, ali okolnosti se ne razlikuju mnogo od onih na površini.

A.M.R. 10.08.08. Bg/Sr

Bilo je to 1507. godine, bar sa pamćenjem nikada nisam imao problema, hvala Svetlonoši na tome, godinu dana pre nego je Hijeronimus ili kako sam voleo da ga zovem po krštenom imenu, Jeron, izbačen iz Bratstva svete Device, naravno zbog mene. Bila je to čista osveta, bez osećanja. Priča o nama dvojici čak je i oslikana na nekim radovima onog patetičnog Pitera Brojgela, agnostičara koji je ceo život kopirao Jeronova dela, ne razumevajući ih. Izvinite, malo sam odlutao. Uvek se uzbudim kada se setim tog plagijatora.

Zanima vas zbog čega umalo nisam izgubim posao? Evo ovako. Sve je počelo mojim unapređenjem. Dobio sam zaduženje da kontrolišem i nadgledam život i stvaralaštvo mladog holandskog slikara. Potpuno novo iskustvo. Kako je u vatrenom dopisu stajalo, slikar je počeo da realistično prikazuje prizore iz raja i pakla. Takvo ponašanje nije dozvoljeno, te mu je po naređenju kraljevića Belzebuba lično, dodeljena prismotra. On je kod nas nešto poput šefa tajne službe, samo mnogo opasniji. Dobiti naređenje od njega velika je čast za svakog đavola, pa zamislite koliko je to značilo meni koji sam i posle pet hiljada godina radio na sprovođenju grešnih duša. Nije neka sreća, ali opet je daleko bolje nego raditi na kazanu kao rođak Usiel. Jadnik loži i meša maltene od Pada.

Sve je bilo u redu prvih nekoliko meseci. Jeron je slikao đavolke kako posmatraju devojke na kupanju, anđelke kako posmatraju đavolke i devojke kako posmatraju i đavolke i anđelke, kako koja. Ništa opasno, ništa vredno pažnje. Ništa što bi zahtevalo slanje izveštaja u pakao. Činilo mi se u početku da je negde došlo do greške, jer sigurno je bilo slikara i pisaca koji su razotkrivali više istina o paklu, nego zabludeli Jeron. Mladi slikar je zbog lascivne sadržine slika, takođe dobio i prismotru odozgo. Jednog uštogljenog anđela, vrlo predanog svom poslu. Nikad se nismo slagali. Ni na tren nije napuštao Jerona, što mi nije smetalo, jer sam imao vremena da se posvetim sebi, prvi put u životu. Prilično sam putovao, družio se sa drugim posmatračima, jednom reči, živeo. To je bila velika greška. Ubrzo sam uvideo, da je Kamael, već pomenuti anđeo, koristeći moja odsustva počeo da vrši, kako mi to kažemo, aktivnu prismotru nad Jeronom. Slikar je iznenada postao vrlo verski usmeren, što mi je otežavalo pristup i stvaralo neprijatan ukus u ustima. Konačno se usudio i da mu se obrati. Drznik. Neko je gore znao šta radi, a ja sam kasnio dva koraka. Obraćanje je izvršio u snu, stara škola. Uzneo mu je dušu i dozvolio joj pogled na rajski vrt.

Ubrzo potom, stvari su počele da se otimaju kontroli. Jeron se zaredio u Bratstvo svete Device, preselio u manastir, redovno krenuo na bogosluženja i započeo život vrlo istaknutog redovnika. Znao sam da mi, ako izgubim ovu dušu, sleduje Tartar i uzaludno pomaganje Kronu oko bekstva, osvete i kako sam čuo, noktiju. Ima li nečeg dosadnijeg?

Nekako je vest stigla do nadređenih. Podozrevam da je Kamael rekao pravu reč u pravo uvo. Podlac. Vatrenim slovima u mesu ispisala mi se nova poruka od Belzebuba, kako sam, u jednu reč, gotov, ali i dalje u obavezi da nastavim zadatak. Sva sredstva su mi sada stajala na raspolaganju. Spremao sam se da sprovedem u delo lekciju broj šest – ponuditi vrlo veliku i brzo stečenu slavu. Ima li ičeg poželjnijeg? Ja još nisam upoznao.

Imao sam veliku tremu kada sam istupio, jer se još nikada nisam obratio duši koja je i dalje u živom telu, takoreći Njegovom dahu. Sproveo sam ih nebrojeno, ali je sve to bilo po priklanjanju ili po prodaji. Potpuno druga stvar.

Bio je ponedeljak ujutro i Kamael je otišao na raport. Jeron je slikao u svojoj sobi. Savršena prilika. Skupio sam hrabrosti i krenuo. Još se nisam potpuno otelotvorio kad mi pogled pade na sliku koju je završavao. Iako ga celu večnost nisam video, odmah sam znao šta gledam. Rajski vrt. Svetlonoša zna koliko sam samo želeo da ponovo vidim zemlju Iskona. I evo je sada preda mnom. Malo je reći da sam bio očaran. Bio sam opsednut. Stajao sam tamo i netremice gledao praotadžbinu. Ne znam koliko sam dugo bio u tom stanju, kada se Kamael pojavio iza mene i nakašljao.

„Na mom si mestu,“ reče mi. „Molim te, pomeri se.“

Samo sam pognuo glavu i prebacio se u obližnju kafanu. Poročni ljudi uvek su mi vraćali nadu i energiju. U kafani sam ostao šest dana zagledan u sliku grčevito zadržanu u umu.

Ponovo su me zatekli nespremnog. Kad sam izoštrio pogled, video sam demona kog sam poslednjeg želeo da vidim. Belzebub lično. Nevolja, bilo je sve što sam pomislio.

„Dobro, de, reci ti meni sine, u čemu je nevolja sa ovim slikarom? Zašto se tolika vreva diže oko njega? Celo nebo je na nogama, heruvimi su uzbuđeni poput šiparica, vatreni mačevi sevaju, svi misle da je počeo Armagedon. Da te ne znam od Pada, davno bi Kronu grickao nokte i pleo konopce za beg. Svetlonošo, kako je on dosadan. Hajde, reci mi!“

Samo sam slegnuo ramenima i pozvao ga rukom da pođe za mnom. Jeron je spavao, kad je Kamael video princa, pobeže glavom bez obzira. Pokazao sam mu sliku.

„Anđeoska posla. Oni su spremni na sve da bi zadržali dušu. Reci ti meni kako pošten đavo danas da radi svoj posao? Zgrabi ga, borićemo se njihovim oružjem. Vodimo ga da vidi pravu stvar.“

Jeron se probudio položen u Paimonov tron. Nema boljeg mesta da se sagleda pakao od nadzornikovog sedišta. Nije bio uplašen, bio je prestravljen. Zanemelo je gledao dešavanja pred sobom. Belzebub i ja smo se skrivali nedaleko i pazili da nam ne umre od straha. Kad smo videli da se polako gubi, Belzebub mu nabaci koprenu sna i ponesosmo ga nazad.

Nekoliko dana Jeron se nije dizao iz postelje. Kamael ga je negovao i bacao ljutite poglede u mom pravcu. Pravio sam se da ništa ne primećujem. Nedugo potom Jeron je ponovo počeo da slika. No, to više nisu bili rajski prizori, već živopisne slike mog drugog zavičaja. Kamael mu je ljutito izlomio četkice i nadureno izjurio. Otišao je negde da plače, tačno sam znao. Jeron u transu nije ni primetio da su četkice izlomljene, već je nastavio da slika parčićima koji su mu ostali. Nije primetio ni da su ga zbog novog sadržaja na platnima izbacili iz Bratstva i iz manastira, nije ni mario, samo je slikao.

Jednog dana sam sedeo na prozoru stare Jeronove kuće i posmatrao ga kako slika u zanosu. Lutao sam mislima, kada me prenu poznati glas.

„Mališa, kako ide?“ Bio je to Belzebub. To je to, pomislih, kraj. Postaću živa grickalica. „Je l’ naš? Dođeš mi jednu za ovo. Zna stari da ih bizarno više privlači od lepog. Da ti kažem u poverenju, nisam ni hteo da letiš u Tartar. Tamo je mnogo dosadno, onaj Kron i njegovi nokti, koji je to pakao. Malo sam te peckao. Dobar si ti đavolak i čak ću ti dozvoliti da zadržiš sliku. Nego, evo ti sledeći zadatak, ovaj je pečen. Hajde, vidimo se. Javi se kad siđeš.“

Sreća, nema šta drugo da bude. Na levoj ruci mi je plamtelo „Filipus Teoprastus“, na desnoj „Paracelzus“. Kad li će prepiska da se osavremeni, sav sam bio u opekotinama. Baš sam se pakovao za Švajcarsku kad se Kamael pojavio. Šta sad, zapitah se.

Ljutito me je gledao ruku prekrštenih na grudima lupkajući nogom o pod. Upitno sam podigao obrvu.

„Gde je?“ prosikta anđeo.

„Eno ga, stvara.“ odgovorih mu nevino.

„Ne on.“

„Nego ko?“

„Slika.“

„Koja slika?“ pravio sam se lud.

„Slika rajskog vrta. Gde je?“

„Žao mi je, Jeron je Pakleni vrt naslikao preko nje. Bio je u stvaralačkom zanosu i nije obratio pažnju. Znaš, stvarno mi je žao. Bila je to baš dobra slika.“ izvinjavao sam se umesto slikara.

Anđeo je gubio kontrolu i to je shvatao. Besno mi je zapretio pesnicom i nestao. Ostao je blagi miris tamjana za njim. Izvadio sam sliku Rajskog vrta ispod kreveta, umotao je u Jeronovu zavesu i uputio se na novo radno mesto. Predstojao mi je rad sa filozofom. Prijaće mi malo promene i svežeg vazduha.

Dobro je bilo biti đavo u ono vreme. Nije kao danas. Danas moraš svima da obećavaš da ćeš im naći mesto, da ih lažeš, da ih odgovaraš. Nema više starog načina, pogledaj, pa odluči. Svetlonoša kaže da se nikako ne isplati, danas svi hoće u pakao. A kod nas, uskoro neće biti mesta.

/* */