Adam Gez: SARANA

Moja sahrana. Neverovatno puno ljudi. Gužvetina! Grcaju, grle se, klecaju im kolena, padaju u nesvesti i transove, a ja miran i bled, ležim, prelep, kao da se smeškam. I najtvrdji kad to vide slome se. Devojke pogotovo. Njih zapravo ima najviše. Mislim da je otprilike osamdeset odsto devojaka, a cenim da ostatak ne bi mogao da se smesti na onaj najveći stadion. Sve su tu i očajne su. Cepa se srce i onoj maloj iz osnovne i njenim drugaricama i onoj mladoj nastavnici ruskog i Duletovoj maćehi i njenim koleginicama sa aerobika i onom društvu devojaka što su užinale u Mc-u i onim depresivnim sa suknjama iz četvorke i svim onim koje su me šmekale u busu, a i njihovim drugaricama, jer pricale su im ove prve; vene duša i Mirkovoj devojci i Tominoj i Pletićevoj i devojkama njihovih drugara i poznanika. Tih par sati niko nije imao devojku. Za sve njih je tada postojao samo jedan muškarac, Ja.

A oni ?! Nisu ljubomorni ! Čak im nekako i drago. Razumeju oni to. Na kraju krajeva poznavali su me ili su slušali o meni na toliko strana i sa toliko izvora da im je jasno šta su sve te devojke izgubile što su mogle imati. Jasno je njima da treba priznati sebi neke stvari. Spoznti svoje granice je dobar put do istine i sreće. I sam sam im to govorio. Shvatili su.

Ipak čini se da je jedan tip tamo sa devojkom i da ima problem sa tim što mu devojka cmizdri kao luda i što mu sklanja ruku utehe koju malo malo pa kao retardirano kuče pruža, očevidno sve nervozniji. A devojka, iako natekla od plakanja, onako krvavih očiju, ogromnih podočnjaka, nepravilno crvenog lica i svih žila prenapregnutih i dalje ima najumiljatije lice na svetu. Ona je jedina kojoj suze lepo stoje. To sam zaključio još onda kada me je ostavila i plakala ko zna zašto. Tada sam mislio da je to zato što ustvari želi da bude samnom i zato što me neverovatno voli, samo eto, desilo se šta se desilo i ona sada plače zbog nepravde koja je grize. To sam mislio sve do sada kada sam to i rekao. No ma šta ja mislio, gledam je sada i bože kako je lepa dok plače za mnom i kako divno sa gadjenjem sklanja ruku onog papana sa svog ramena; a ona ima najlepša ramena na svetu. Ona ima lice i vrat devojčice, ramena i grudi žene i kukove majke. Ona plače tako lepo da i meni dodje da zaplačem. Dodje mi da sam umro svaki dan samo da ona ne prestane da plače.

Povorka je krenula ka raki i u tom gužvanjcu onaj krele je uspeo da joj se prilepi i da je diskretno zagrli. Ona, prezauzeta očajem, nije imala snage da skloni smrdljivu šapu sa sebe. Dva sata su šetali do one rupe i dva sata je ovaj kao poslednji puvanjak držao ruku na njoj i pravio se da je teši. Ipak, kada su počeli da me spuštaju, ona je onemoćala, kao i većina, i pala na kolena. On se, pogadjate naravno, ponudio da je podrži, ali ga je ona možda čak i pregrubo odgurnula i iskrivivši lice nije uspela da ispusti krik, nego je samo stavila obe šake na lice i stiskala ga neprestano udišući duboko vazduh. Kao da je doživela najveći orgazam na svetu.

Grumenje zemlje je plakalo tup ritam, a masa se ubijala u pojam. Najzad ona je pala u nesvest. Ovaj je naravno to primetio jer nije skidao oči sa nje. Podigao ju je i odveo u stranu. Bio je sam sa njom. Osvežio joj je lice vlažnom maramicom (peder ima vlažnu maramicu kod sebe) i poljubio je u obraz. Ona je došla sebi i onako bunovna, upravo izašla iz raja, osetila topao dodir usana na svom napaćenom licu i želeći da veruje da su usne moje, uzvratila dodir, što je ovaj podlo i pohotno iskoristio. Poljubili su se prokleti bili. Poljubili su se kratko i onda se blago mazili obrazima. Oboje zatvorenih očiju slušali su kako planine cveća šuškaju i kako reke ljudi otiču. Bilo je gotovo. Njeno lice se sušilo, oči iscedile, telo opustilo, misli nestale, sunce je zalazilo, počela je da oseća hladnoću, ušuškavala se, ovaj joj je ponudio svoju jaknu, ćutke ju je prihvatila pa su krenuli. Opet ju je zagrlio, ali se sada nije opirala, nije imala snage. Samo zato! Inače bi ga odjebala, jebem ti život.

/* */