Elizabet Mun – BRZINA MRAKA
(Neor, Novi Sad, 2006)

Brzina mraka - Elizabet Mun
BRZINA MRAKA – Elizabet Mun

GENETSKI PAKAO I RAJ

Piše: Ilija Bakić

U svakovrsnim spekulacijama o XXI veku, onim sasvim prigodnim i onim strogo naučnim, redovno se iznosila teza da će novi vek biti vek genetike. Mada i druga područja nauke obećavaju velike proboje, čini se da ih zavodljivost genetike zasenjuje. Za očekivati je da se na polju kompjuteristike u narednih stotinu godina (ili manje) stigne na prag tzv. „veštačkih inteligencija“ što će pred čovečanstvo postaviti neka od fundamentalnih pitanja sopstvenog bića i njegovog određivanja.

Neminovnost nestajanja fosilnih goriva, pre svega nafte, prisiliće nauku da se u potpunosti okrene kako otkrivanju alternativnih izvora energije tako i njihovom masovnom uvođenju u svakodnevicu. Posledice zagađenja, od „ozonskih rupa“ do „efekta staklene bašte“ takođe će prisiliti nauku da potraži rešenja za saniranje dosadašnje štete odnosno za sprečavanje nastanka novih; prenaseljenost i iscrpljivanje rezervi vode za piće tražiće da im se posveti deo pažnja.

Možda se, u skupu izazova koje novi vek i milenijum upućuju naukama, najslabije kotira kosmos: planovi za osvajanje Sunčevog sistema i naseljavanje „okolnih“ planeta, koji su zaokupljali svet polovinom XX veka, u potpunosti su skrajnuti; ljudske ekspedicije na Mesec i Mars se, istini za volju, najavljuju ali su termini rastegljivi i neobavezujući. „Kosmička budućnost čovečanstva“, njegovo napuštanje „kolevke Zemlje“ o kojima je pisao Artur Klark i brojni pisci naučne fantastike iz zlatnih žanrovskih 1950-tih, potpuno su neinteresantni generacijama političara koji vladaju svetom; a bez blagoslova politike, nema ni odobravanja budžeta za velike kosmičke projekte. Astronautika se svela na letove robotizovanih osmatrača, na odlazak i povratak šatlova iz orbite i beskrajno građenje međunarodne orbitane stanice.

I dok je astronautika na „istanjenom“ budžetu a vlasti SAD još uvek ne priznaju postojanje efekta globalnog zagrevanja, dok se vode ratovi za obezbeđenje poslednjih kapi sirove nafte koja donosi siguran profit (čime se odlaže ozbiljniji ulazak u skupa istraživanja alternativnih goriva) a pitanje prenaseljenosti, gladi i bolesti se ostavljaju na brigu Trećem svetu, genetika je hit u nauci i ekonomskim krugovima oko nje jer, jasno je, nauka koja se ne isplati, koja ne donosi brzi profit nije interesantna biznisu i prepušta se državnoj brizi.

Istraživanja na polju humane genetike odnosno mapiranje ljudskog genoma (u burno najavljenom međunarodnom projektu), otvorila su vrata velikim zamislima i velikim profiterskim apetitima farmakoloških multinacionalnih kompanija. Čini se da ne postoje granice (ili se još uvek ne mogu sagledati) za blagodeti koje dalji rad u ovim oblastima može doneti. Običnim ljudima najbliža je ideja o izlečenju bezbrojnih bolesti, od onih naslednih do svih vrsta kancera. U drugoj liniji očekivanih blagodeti jesu produženje mladosti, duže zadržavanje mladalačkog funkcionisanja organizma tzv. produženje „kvalitetnog“ ljudskog veka. Genetika se, u vizijama naučnika i biznismena predstavlja kao sredstvo za postizanja snova o večnom zdravlju, lepoti i mladosti. Naravno, to se mora i debelo platiti ali – sve ima svoju cenu i svog kupca a vredna roba je skupa…

Kako genetika u svom „poslu“ zadire u same temelje života neminovno se postavljaju pitanja etike i morala. Kao u slučaju kloniranja, i u slučaju uzimanja matičnih ćelija iz organizma (ili, u najnovijoj, „blažoj“ varijatni, iz plodove vode) radi daljeg „procesiranja“, podigli su se glasovi protesta obične i stručne javnosti i crkava. Oni koji su umešani u eksperimente tvrde da je sve u granicama civilizovanosti ali takođe ističu i da se, u ime progresa, mora rizikovati i ponešto žrtvovati; nasuprot njima su svi koji se pozivaju na pisane i nepisane zakone, na božanske primisli ali i oni koji se plaše manupulacija i zloupotreba.

Sukob se rešava od slučaja do slučaja, od države do države; ako se neko istraživanje zabrani zakonom to ne znači da se neće sprovoditi u zatvorenim laboratorijama kompanija ili u nekim siromašnim državama čije su vlade na platnom spisku vlasnika tih istih kompanija. Pošto bede ima širom zemaljske kugle, uvek će se naći dovoljno „objekata“ za eksperimente, spremnih da za šaku dolara-evra žrtvuju svoje zdravlje kako bi ishranili porodicu. Upotreba ljudskih laboratorijskih zamoraca u nekoj nedođiji nikoga neće zabrinuti jer o tome neće izvestiti vodeći svetski mediji.

Kako će, u stvari, izgledati taj genetski raj XXI veka? Ko će i kako uživati u njemu? Iza spekulacija u referatima i stručnim tekstovima, teško se mogu videti pojedini ljudi i njihove sudbine, pa sve najave ostaju u domenu suvoparnih razglabanja. Životno ubedljiv prozor u bližu genetski srećnu budućnost otvorila je 2003. godine Elizabeta Mun svojim romanom Brzina mraka.

U njenoj verziji „lika stvari koje dolaze“, bolesti više nema jer postoje terapije za izlečenje svih naslednih bolesti još u utrobi majke ili neposredno posle rođenja. Zahvaljujući novim lekovima telo se osposobljava da resorbuje kancere koji su ga napali. Genetika u „sadejstvu“ sa elektronikom uspeva da savlada kriminalce i nasilnike: lica koja se agresivno ponašaju imaju mogućnost da „odleže“ u zatvoru ili da im se u mozak ugradi čip koji će ih sprečavati da se ponovo protivzakonito ponašaju.

Pošto ugradnja čipa oslobađa državu mnogih troškova, javni tužioci ubeđuju kriminalce da se podvrgnu operaciji koja će ih učiniti dobrim građanima. Postoje i tretmani za produženje života koji podrazumevaju genetske intervencije uz pomoć nanotehnoloških implantata; ovaj postupak je uspešan ali papreno skup i „običan svet“ ga sebi ne može priuštiti.

Ipak, da sve nije cvetno shvatiće autisti zaposleni u kompaniji koja im, pod pretnjom otkazom, „nudi“ da se podvrgnu eksperimentalnom lečenju (uspešno testirano na šimpanzama ali da li će tako biti i sa ljudima, ostaje da se vidi). Tek će se u konačnom razrešenju priče otkriti da osnovna namera kompanije nije da izleči preostale autiste (koji su se rodili pre nego što se taj poremećaj počeo lečiti tokom trudnoće) već da stvori lek koji će fokusirati pažnju zaposlenih na posao i tako maksimalno povećati produktivnost (i profit). Eventualno izlečenje autista bilo bi samo „kolateralna korist“ proizvoda prvenstveno namenjenog  bogaćenju. Rečju, mada su se vremena promenila principi kapitalizma ostaju božanski nedirnuti. Jer bog profita uspešno je iz jednog milenijuma prešao u drugi, na korist odabranih i teret svih ostalih.

Zaplet romana Brzina mraka dat je prevashodno iz vizure junaka, autiste Lua (retka odstupanja od ovog principa tj. priče iz ugla ostalih junaka su sasvim funkcionalna i čini se da su pokušaj autorke da malo „objektivizuje“ dešavanja). U stvari, Luov autizam se ogleda samo u njegovim nesigurnim socijalnim interakcijama odnosno u burnijem reagovanju na određene izjave, floskule i prateće pokrete koje „normalni“ ljudi svakodnevno upražnjavaju a da ne misle o njihovom značenju.

Lu, koji lako uočava obrasce u objektivnim hemijskim procesima, ne uspeva da shvati po kom principu ljudi nešto smatraju ozbiljnim a nešto nebitnim. Njegov osećaj, u osnovi, nije manjkav već je izvorno čist i ne podrazumeva nikakva pretvaranja, nepotrebne konvencije i besmislene uljudnosti, koje je civilizacija izgradila kao ograde od prave komunikacije. Lu je neprestano razapet između unutrašnjeg osećaja šta treba ili ne treba raditi, odnosno da nešto, pokreti i reči, imaju smisla ili da su besmisleni i da su od lekara, roditelja i škola, nametnuti šablon za koji mu je rečeno da se mora poštovati kako se ne bi odskakalo od većine. Otuda su autisti primer pravih, nepatvorenih emocija u neprijateljskom okruženju izveštačene civilizacije.

Kada, zbog ambicija tehnokrate željnog uspeha, budu stavljeni pred dilemu: podvrgnuti se eksperimentu ili dobiti otkaz, autisti moraju da odluče da li žele da budu „normalni“ ili su zadovoljni onim stanjem/statusom u kome su. Normalnost je za neke od autista ultimativni imperativ, kao svojevrsni raj koji dobijaju oni koji će ući u okrilje većine (i tako biti oslobođeni prećutnog ili agresivnog nasilja). S druge strane, Luove analize rutinskih floskula svedoče na kako jadnim temeljima je sazidano „lepo ponašanje normalnih“.

Vodeći glas umnogome određuje tok romana. I ostali junaci su korektno oslikani. Najveću čitalačku dilemu, pak, izazivaju negativci: psihopata koji mrzi Lua i pokušava da ga ubije i ambiciozni šef. Psihopata se rukovodi razlozima koji su u sferama izvan racionalnog tako da je autorica odlučila samo da ih navede, bez pokušaja detaljnijeg objašnjenja.

Slučaj ambicioznog šefa koji kinji autiste razrešen je na sličan način: konstatacijom da je šef radio na svoju ruku i protivno interesima kompanije, zbog čega biva smenjen. Međutim, u finalu romana se saznaje da je problem u preteranoj šefovoj revnosti (jer je kompanija imala na umu eksperimente na ljudima) i da je njegova greška što nije bio dovoljno „suptilan“. Šef bi sigurno bio nagrađen za svoj uspeh da je „ubeđivanje“ bilo manje otvoreno a efikasno; pošto je zbog robusnog ponašanja zapretila opasnost od „pucanja bruke u medijima“ kompanije je rešila da „pere ruke“ od svega. Princip „kradi i gledaj da te ne uhvate“ očito da inspiriše direktore na vanredna zalaganja pa ako prođe – super, ako ne prođe – pređi na drugo mesto. Otuda šefova arogancija može da iritira čitaoca ali je vrlo, vrlo realna, na žalost onih (tj. većine) koji su objekti takve manipulacije moćima.

Rečju, Brzina mraka je dobar roman sa uznemirujućim porukama.

Brzina mraka