”SPIN”
by ROBERT CHARLES WILSON

”Everybody falls, and we all land somewhere.”

Ne znam na koliko se perioda tačno može podeliti ljudski vek, od kolevke pa do groba, ali prilično sam siguran da svoj dosadašnji život, nadam se još uvek bliži sisi nego misi, mogu da podelim na tri podjednako važna i podjednako duga dela. Prvi bi bio period otvaranja očiju, drugi period zbunjenog treptanja, treći, onaj aktuelni, period fokusiranja pogleda. Svaki od njih je lep i ružan na svoj način, svaki je (ili bi) verovatno mogao da bude bolji, ali ipak ih nipošto ne bih menjao za neke druge, ili nečije druge. Jedan od razloga za to su svakako knjige koje sam usput pročitao. Ako, kojim slučajem, postoje iskustva i sećanja koja treba zaboraviti, ili zameniti za bolja, kvalitetnija, korisnija, to sigurno nisu romani na kojima sam odrastao. Oni leže iza mene, poput kamenčića kojima u gustoj šumi obeležavate put; protežu se unazad lentom vremena sve do najranijih uspomena, do prvih priča koje sam čuo, prvih štampanih stranica koje su mi pale šaka. I na toj lenti, na svakom od njena tri dela, određene knjige izdvajaju se kao vrhovi zamišljenih planina, Mont Everesti do kojih je trebalo stići, preživeti strme uspone i redak vazduh visina, samo da bih, nakon što sam pobio zastavu na snežnu kapu, uživao u nezamenljivom pogledu pred sobom. To su knjige posle kojih ništa nije isto, knjige koje su mi otkrile svetove za koje nisam sanjao da postoje i dozvolile mi da u ove tri decenije proživim stotine života.

Poslednja takva koju sam pročitao jeste roman ”Spin”, kanadskog autora Roberta Čarlsa Vilsona. Dovoljno snažan povod da se o njoj kaže nekoliko reči.

Napisana danas, u vremenu u kom je savremena civilizacija postala neka vrsta veš mašine sa uključenom centrifugom, tako da se u isto vreme možete nadati efikasnoj eliminaciji fleka, ali i jakoj glavobolji, ova knjiga deluje kao savršen komentar na sadašnji trenutak, u kom znamo da se krećemo brzo, ali nemamo pojma kuda. Kao takva, ne bi se posebno izdvajala iz većine savremenih romana zaokupljenih pojedincem i njegovom turbulentnom svakodnevicom, da nije prelepo izmaštane bliske budućnosti u koju je Vilson smestio radnju, i pažljivo zamišljenih i odlično oslikanih likova koji tu radnju, zajedno sa čudima vasione kojima cela rasa na svom putovanju u neizvesno sutra svedoči, odvode do ekstatičkog finala.

Čarls Dupri je dečak koji sa majkom živi u maloj kući na imanju Lotonovih, imućne porodice uticajnog industrijalca. Celoga života je, poput majke koja je za Lotonove radila kao kućna pomoćnica, bio upućen na ono što se dešavalo u Velikoj kući, i na dvoje svojih vršnjaka, Džejsona i Dajen, sina i ćerku Lotonovih. Njihovo inače prilično bezbrižno detinjstvo, u kom na veoma delikatan način vidimo odnose među bitnim likovima, završava se one noći kada nerazdvojna trojka bude prisustvovala kosmičkom događaju koji će im zauvek promeniti živote. Ne samo njima, već svima na planeti, jer, dok su stajali na travnjaku ispred Velike kuće i posmatrali vedro noćno nebo, iznad njih su, kao da ih je neko rukom odneo, nestale zvezde.

Mladom Džejsonu je od malih nogu nametnuto da prati očeve stope i on, dvadesetak godina kasnije, izrasta u uvaženog i ambicioznog naučnika, stručnjaka za fenomen koji je nazvan Spin, a ima veze sa nestankom zvezda (i Sunca, iako do Zemlje dopire slična, fabrikovana svetlost), odnosno sa nevidljivom opnom postavljenom oko naše planete. Ta membrana je polupropusna – letelice sa Zemlje mogu da odu u svemir, ali to je svemir koji ljudi odozdo ne vide – i veštačka, što u celu priču uvodi ideju o vanzemljskoj inteligenciji (o čijem postojanju se zna samo posredno – na osnovu tvorevine koju su ostavili za sobom). Međutim, jedna od najvažnijih osobina Spina vezana je za vreme, koje za ljude unutar njega protiče drugačije. Ceo svet se menja, a zajedno sa njim i čovekov pogled na svet. U tridesetak godina, koliko mi pratimo živote junaka, izrodila su se mnoga pitanja, a ponudilo malo odgovora, za kojima ljudi, izgubljeni i nikad potpuno ne svikli na promenu, tragaju svako za sebe.

Džejson ih, dakle, traži u nauci.

Njegova sestra, Dajen, polazi drugim putem i okreće se religiji i mistici, tačnije jednom od bezbroj kultova koje su nebeski događaji doneli svetu.

Negde između, nalazi se protagonista, Čarls Dupri, koji, gajeći prijateljsku ljubav prema Džejsonu, i onu drugu, pravu, prema Dajen, balansira na tankoj žici koja njega, njegove prijatelje i ostatak civilizacije deli od kraja sveta. Nekoliko puta u toku romana on biva u prilici da se sukobi sa sebi bliskim osobama, ali i da im pomogne, što na kraju i čini, pomažući u isto vreme i sebi – da sazri, da sačuva razum i živu glavu, odnosno da okonča davno započeto putovanje.

Na koricama knjige stoji da je roman ”Spin” moguće okarakterisati na nekoliko načina: to je psihološki roman, tehnološki triler, apokaliptična pikarska pustolovina, kosmološka meditacija. Zaista, svaka od ovih definicija može se primeniti zdravo za gotovo, s tim što nijedna, ma koliko tačna bila, neće obuhvatiti širinu koju nam Vilson u svom delu nudi. Stoga je veoma nezahvalno prepričavati ”Spin” i baviti se fokusom romana. Za tako nešto bilo bi potrebno izdvojiti mnogo više vremena i prostora nego što sam sebi ovde namenio. Ono što mogu da kažem jeste da je Vilson pokazao izuzetno umeće u svim stvarima kojih se dohvatio: na psihološkom nivou veoma je istančan (uprkos zamerkama na emotivnu hladnoću glavnog lika); na naučnom/tehnološkom nivou je svež, inovativan, i, što je najbitnije, prijemčiv; kao pripovedač je jasan, inteligentan i lep za čitanje, a što se tiče zabave, knjiga će vas zavrteti poput vrteške, tako da nikada nećete poželeti da se zaustavite.

Najveće majstorstvo Vilson pokazuje u načinu na koji spaja sudbine pojedinaca, njihove svakodnevne živote ispunjene ličnim problemima i sitnim potresima, sa onim krupnim, za svet, ili u ovom slučaju celu vasionu, ključnim događajima. U mnogim delima, naročito žanrovskim, slični pokušaji spajanja individualnog i opšteg, malog i velikog, izvođeni su grubo i na silu, ali Vilsonu uspeva da iz svog pristupa izvuče ono najbolje. Promišljeno gradeći lik mladog Džejsona kao naučnika koji, zahvaljujući poslu, ima pristup informacijama sakrivenim (ili tek naknadno objavljenim) ”običnom” svetu, on savršeno manipuliše podacima do kojih dolazimo. Čarls Dupri (kroz čije oči gledamo u svet Spina) nije u žiži svetskih dešavanja, ali zato njegov najbolji prijatelj jeste. Sasvim dovoljno da saznamo sve što nas zanima, i to ne bilo kada, već baš u trenutku kada se do otkrića dolazi: dok se rakete lansiraju, mi sedimo u prvom redu lože. S druge strane, Čarls Dupri je u žiži ličnih i emotivnih dešavanja među praktično svim važnim likovima romana. Bilo da se radi o sukobu Džejsona i oca, odnosu majke Lotonovih prema sopstvenoj porodici, braku i bliskim osobama, ili o privatnoj drami koju proživljava Dajen, on se postavlja kao oslonac, kao faktor sigurnosti neophodan izgubljenim i posrnulim dušama oko njega. A da ne govorimo o demonima koje mora da istera iz sebe pre nego što se putovanje završi.

Veoma ambiciozno zamišljeno, veoma vešto izvedeno. Volim kada neko zna dokle može da skoči. Robert Čarls Vilson ima odličan odraz, elegantan let i siguran doskok. Stoga nije ni čudo što je za svoje kvalitete 2005. godine dobio HUGA. I to baš za ovaj roman.

Spin je, po rečima autora, prvi deo planirane trilogije, čije delove povezuje samo zajednički univezum, što je dobro, ako se uzme u obzir da je većina pitanja vezanih upravo za taj univerzum na kraju prve knjige ostala otvorena. (Nemojte me pogrešno razumeti: svaki čitalac biće zadovoljen i zadovoljan načinom na koji se okončava Spin. Više nego zadovoljan: knjiga nudi jedan od najuspelijih krajeva na koje sam u svojoj čitalačkoj karijeri naišao.) Vilson obećava da će ostatak trilogije ponuditi odgovore na njih. Druga knjiga, ”Axis”, izašla je 2007. godine, a treću, ”Vortex”, još uvek čekamo. I dok čekamo, prebiremo po glavi sve one fantastične slike koje su nam dok smo čitali ovu knjigu oneobičile stvarnost, promenile život i pokazale da neko danas, u vreme već pomenute centrifuge, ume da disciplinuje svoj talenat i izvuče maksimum iz njega, podižući istovremeno standarde žanra, ili, još bolje, literature uopšte.

Drugim rečima, koji god bili vaši motivi da se uhvatite knjige: bilo da želite da ispečete zanat, da proširite vidike, pobodete zastavu na vrh one visoke, strme planine, možda da pobegnete od teškog nakovnja svakodnevice i upornog čekića vremena, ili naprosto kvalitetno da potrošite ono malo slobodnih trenutaka koje nam drugi prepuštaju, roman ”Spin” vam garantuje da ćete posle njega svet posmatrati bistrijim pogledom, fokusiranijim i zrelijim, očima koje su videle neverovatne stvari.

****