Majstor Dragutin Aleksić, miran i tih porodičan čovek, cenjen u Negotinu – varošici blizu granice sa Bugarskom, izgledao je sav jarostan dok je u paramparčad lupao neku čudnu napravu skrpljenu od različitih stvari, koje mnogi varošani, njegovog vremena, niti su ikada čuli. Da su ga tada njegovi sugrađani videli, sigurno bi se prekrstili i sa nevericom odmahnuli glavom. Žene bi kroz šake, kojima bi prekrile usta, možda prošaptale: „Ju-ju-ju, a baš je izgledao normalno“, ili tako nekako, dok bi se njegovi ukućani, u najmanju ruku, duboko prenerazili.

Doduše, pošto se za sve nađe neko opravdanje, to bi se možda desilo i za ovaj – kako bi to rekao novi učitelj u negotinskoj školi gospodin Milan Mašić (koji je izučio škole u Beogradu) – vandalski čin! A to je, ako baš hoćete, zvučalo nekako još opasnije.

Sva muka, čemer i jad majstora Dragutina, najboljeg sajdžije u Negotinu i široj okolini, zbog kojeg je gospoda iz Zaječara, pa čak i Niša, dolazila da opravlja satove, proistekla je iz njegovog tajnog čeda: Veličanstvenog pronalaska za „diku i ponos vascelom srpskom rodu“ (kako je majstor Dragutin često govorio svom šegrtu Mirku), neverovatnoj – „vremeplovnoj mašini“.

Taj „gutač satova i godina“, kako je nekad, doduše pogrešno, šegrt Mirko pokušavao da objasni varoškoj dečurliji preokupaciju svoga majstora, inspirisan je knjigom „Vremeplov“ engleskog pisca Herberta Džordža Velsa. Treba reći i to da majstor Dragutin, jeste da je bio pismen čovek, nije znao engleski jezik. Da čudo bude veće – pomenutu knjigu nikada nije ni pročitao. Bogami, nije ni mogao! Napisana je svega pet godina pre nego što je u njegovu radnju, silom prilika, ušao engleski oficir, na putovanju za Bugarsku da dogovori isporuku oružja. On je u najkraćim crtama, preko svog tumača koji je znao više „balkanskih“ jezika, u nevezanom razgovoru dok je majstor Dragutin opravljao sat, ispričao storiju o fantastičnom izumu kojim se može putovati kroz vreme i videti budućnost.

To je toliko raspalilo maštu i neku strast u prostodušnom majstoru da tri dana ništa nije okusio, samo je vode pio. Avaj, žeđ tela je nekako i mogao ugasiti, ali žeđ za nečim nedostupnim običnom čoveku ga nije napuštala. Počela je da ga razdire želja da i on vidi neke daleke i buduće dane, i sva čuda sveta koja će mu tako biti dostupna. Neće morati da čita novine i da se iščuđava novotarijama iz belog sveta nego – povučeš polugu i… hop, evo tebe milion godina u budućnosti! A, tamo… eh, slatki su to snovi bili, ali Dragutina Aleksića je čekao mukotrpan rad. Znao je on to, a od rada nikada nije bežao. Zasukao je rukave, učio, crtao, merio, pravio, osluškivao između dva otkucaja sata ne bi li shvatio tajnu vremena i na kraju, posle osam godina, konačno uspeo.

Petnaestog jula 1908. godine prvi srpski vremeplovac se otisnuo na putovanje. Majstor Dragutin Aleksić je poseo svoga šegrta Mirka u specijalnu stolicu sa velikim uzglavljem i širokim naslonima za ruke, zabranivši mu da mrdne pre nego što mu on to odobri. Dok je pripremao mašineriju, majstor Dragutin nije ličio na onog mirnog i pribranog čoveka – hučao je, bučao i mrmljao svakojaka litanija!

Mirko se, bez obzira na udobnu fotelju, sav skvrčio ne znajući šta to njegov vrli majstor trabunja, ali je, po navici, poslušno klimao glavom. Ni samom mu nije bilo jasno kako je to, odjedared, majstor nestao iz sobe.

Kada je ponovo ugledao svoga gazdu, par koraka pošto je izašao iz radionice, ovaj je tako divljački stao da ga ljubi da je Mirku bilo izuzetno neprijatno, te je sav pocrveneo. Iako mu je majstor posle objasnio da ga je prebacio dva dana unapred, i da više nije sreda, već petak, Mirku to nije ulazilo u glavu. Tek kada ga je Marica, njegova velika i još ne uzvraćena ljubav, napala što se u četvrtak nije pojavio kraj česmičke, kako je ranije i bilo dogovoreno, postalo mu je jasno da je tu ipak nečega bilo. Njen namrgođeni pogled i podignuti prstić – „No, no, Mirko!“, bili su jači dokaz od svih objašnjavanja njegovog majstora. Na kraju je sebe ubedio da je to isto kao da je, kojim čudom, prespavao sredu i četvrtak, i u petak nastavio tamo gde je stao. Kod velikog zidnog sata kojeg je Protićeva donela još u ponedeljak, a on nikako da ga očisti i podmaže pošto je majstor otklonio sitan kvar.

Majstor Dragutin kao da je bio u oblacima. Od onog trenutka kada je Mirko otišao u budućnost, to jest nestao sa stolicom, nije prestajao da se raduje kao malo dete. Njegov razdragan smeh je celu kuću dizao na noge. Četvrtak je proveo kujući planove gde će da otputuje, a u petak kao da ga je neko stavio na žeravicu. Dućan nije otvorio, već je samo šetao kao lav u kavezu, ne mogavši da se smiri iščekujući dolazak svoga šegrta iz prošlosti. Bojao se da se možda nešto nije iskomplikovalo, mada je dobro zakatanačio sobu sa mašinerijom kako neko slučajno ne bi ušao unutra. Njegovi strahovi su išli tako daleko da je već video kako se umesto Mirka pojavljuje neko okato i nogato čudovište. Ipak, razloga za strah nije bilo.

Narednih nedelja majstor Dragutin je ugradio stolicu u vremeplov tako da je mogao da sa celom mašinom otputuje u budućnost, ali i da se vrati iz nje. Kada bude siguran da sve valja poslaće dopis na Dvor, uz nadu da će doći kralj da vidi kako ima divne i pametne podanike. Iz radionice je svoj vremeplov prebacio u prostranu šupu iza kuće, koja je zapravo predstavljala staru nadstrešnicu ograđenu daskama. Za svoj polazak bio je spreman tek krajem avgusta.

Tog jutra, 26. avgusta 1908. godine, pre nego što su se prvi petlovi oglasili, Dragutin Aleksić, drugi srpski putnik kroz vreme, otisnuo se na svoje dugo očekivano putovanje. Hteo je da za početak krene sa bližom budućnosti. Dvadeset godina, sasvim je dovoljno za prvi korak, mislio je. Namestio je pokazivače vremena na 26. avgust 1928. godine, pokrenuo klatna i opruge loveći onaj pravi međuotkucaj, povukao ručicu i…

Prostorija je počela sve brže da se okreće stvarajući zamagljenu sliku koja je postala kovitlac boja i neprepoznatljivih oblika. Počeo je pravo da oseća bolove u zglobovima, a onda su počeli da se šire po celom telu. Obuzela ga je jeza i drhtavica. Nekoliko zuba mu je ispalo u ustima. Od silnog iznenađenja se vrli majstor zamalo udavio, pa ih je brže bolje ispljunuo te oni ostadoše izgubljeni u vremenu.

Kada se sve smirilo majstor Dragutin je otvorio oči i skamenio se. Dovoljan mu je bio jedan pogled bačen na sopstvene ruke – blede, smežurane, staračke, pa da shvati da je stigao u 1928. godinu. Probadalo ga je u krstima, žigalo u leđima, bez obzira na udobnu stolicu u kojoj je sedeo. Donja vilica mu je podrhtavala i on shvati kako će se zapravo osećati kada bude dvadeset godina stariji. Podigavši pogled sa poluga svoga vremeplova kao kroz maglu video je šupu odakle je, pre samo nekoliko trenutaka, u punoj životnoj snazi krenuo na put.

Znači, biću i poluslep, pomisli on očajno. Sav u šoku uze da namešta brojčanike i kazaljke za povratak u svoju prošlost. Srce mu je ubrzano lupalo, u grudima zastajao dah, dok je drhtavim rukama povlačio polugu za srećan put. Izlet u budućnost je trajao desetak minuta, ne više. Za Dragutina Aleksića on je izgledao kao večnost.

Majstor Dragutin je bio miran i tih porodičan čovek, cenjen u Negotinu, tako da nikome nije bilo jasno kako je preko noći, ili bolje rečeno – preko dana, postao krezav. Nikada se nije tukao, a i posao sajdžije nije bio toliko opasan, kao recimo potkivača, da bi ostao bez nekoliko zuba. Ukućani su se najviše čudili ali ništa nisu pitali – takav je bio red. Kada bi ih znatiželjnici zapitkivali, odgovarali bi: „Šta se to vas tiče!“ ili „Gledajte bolje svoja posla!“.

Pošto je svakog čuda za tri dana dosta, ubrzo se zaboravio i ovaj događaj iz 26. avgusta 1908. godine. Kada su došli ratovi sve je prekrio slatki veo zaborava. Dragutin Aleksić, sajdžija iz Negotina i drugopozivac, je neustrašivo jurišao sa bajonetom na svojoj pušci, ubacivao bombe u rovove a tokom tri rata samo ga je tane dva puta okrznulo. Kada se sa vojskom povlačio preko Albanije, u visokom bespuću dok ga je oštar vetar probadao i zubi mu trnuli od hladnoće, odjednom je pomislio kako se ovako ne bi mučio da je želeo da otputuje milion godina u budućnost. Budući nosilac Albanske spomenice se gorko osmehnu shvativši koliko je malo znao o vremenu i vremeplovu i kako je još i dobro prošao na svom prvom i jedinom putovanju.

Dve godine posle kraja Prvog svetskog rata majstor Dragutin je poželeo da sruši šupu u kojoj je 1908. godine krenuo na svoje desetominutno vremeplovno putešestvije, ali onda ga iznenada obli hladan znoj shvativši da će šupa, prazna i zaključana, morati da ostane sve dok on u nju ne doputuje iz prošlosti. Nije želeo ni da pomisli kako bi izgledalo ako bi se, umesto u sigurnosti šupe, pojavio u sred zidova nove kuće koju je planirao da napravi. I šta bi to onda značilo za budućnost u kojoj on, ipak, i dalje postoji i treba da udaje kćerku Milicu.

A kada je konačno došao 25. avgust 1928. godine, majstor Dragutin Aleksić je zamolio najstarijeg sina Živorada da ga sutra ujutru, pre nego što se prvi petli oglase, izvede u šetnju do Gradskog parka. Ukućani su bili preneraženi željom glave porodice da tako rano napušta kuću. Majstor Dragutin nije nipošto želeo da bude u blizini onoga za šta je znao da će se odigrati. Čisto, za ne daj Bože.

Rano jutro 26. avgusta 1928. godine ga je, kako je i želeo, dočekalo kako zguren sedi u Gradskom parku u centru Negotina, pored svog sina Živorada. Samo je on znao da će, tokom jednog kratkog perioda, biti dva majstora Dragutina Aleksića u Negotinu. Kada su se probili prvi zraci sunca, i petlovi oglasili, stari čovek na klupi je znao da je u staroj šupi iza kuće sve već bilo gotovo i da je njegovo drugo ja otišlo nazad u 1908. godinu. Po prvi put je bio svestan da više ne zna da li ga čeka sledeći dan ili ne pa samo zadrhta i prozbori:

– Eh, šta li će sada biti?