Suđenje je počinjalo tačno u podne. Tek u sudnici br.4 sam prvi put ugledao advokatski tim tužioca. Nekoliko razjarenih bikova crvenih očiju i obalavljenih vilica koji su željno iščekivali miris krvi. Stegnuo sam knjižicu koja se nalazila u levom džepu mog kaputa. Zatim je otpočeo proces koji je tekao svojim napetim tokom opterećen olovnim vazduhom koji se zavukao u svaku poru sudnice br.4. Negde kod završne reči tužioca, iz neznanog razloga, na pamet mi je pala knjižica koju sam stezao u šaci na početku suđenja. Reč je o patetičnom izdanju najpoznatijih latinskih citata koji mi je tetka poklonila za svršetak studija prava. Iako ne veća od tabakere, knjiga je bila opremljena tvrdim povezom i pozlaćenim slovima na koricama. Na prvoj strani je uz čestitke stajala posveta: „Koristiće ti na poslu.“ Jadnica je valjda još uvek mislila da je advokatu za suđenje oratorska veština presudna, a ovi bedni citati su joj zvučali besednjački, valjda zbog latinskog jezika ili mitova o rimskom pravu, ko će ga znati. Bilo kako bilo, izvukao sam citate iz džepa, nasumično ih otvorio i sa ukazane stranice glasno pročitao ili bolje reći uzviknuo: ACTA, NON VERBA ! Zbog prirode posla napisani tekst, pogotovo neduge sintagme, po pogledu na papir pročitam dva puta. Prvi put u sebi i za sebe, a drugi put naglas i za druge, ako je to potrebno. U ovom kobnom slučaju prvo čitanje je izostalo tako da sam u isto vreme i sudnicu i sebe naglas upoznao sa mudrošću. Dakle: dela, a ne reči, dragi moji ! Tužilac, koji je bio u sred reči, zastade sa izlaganjem i istog časa se baci na mog klijenta udarajući ga pesnicama posred lica. Ostali tužioci, kao deo jedinstvenog tima učiniše isto i zatrpaše optuženog udarcima. Izbezumljen delom koje sam izazvao brže bolje uzviknuh VERBA, NON ACTA! Tužioci se primiriše. Ali, izgleda da je sve ovo veoma zabavljalo sudiju koji kroz smeh i gotovo dečije pljeskanje dlanovima ponovi ACTA, NON VERBA ! Krvoločne zveri stadoše opet da napadaju mog preplašenog i već krvavog klijenta. Još nekoliko puta sam obrnutom mantrom smirivao sudnicu br.4, ali bi sudija poznatim latinskim citatom stvar opet vraćao na staro. U jednom trenutku sam došao do objašnjenja za celu ovu situaciju. Ovo je jedan od trenutaka u kojima vreme trokira kao igla na ogrebanoj ploči koja stalno ponavlja isti ton. Vreme je zašlo u jedan od mnogobrojnih beskonačnih rukavaca u kojem će se ovo sudijino i moje prebacivanje ponavljati u nedogled. Dok je vremena i dok je sveta.