Stajao je na griničkom. Bio je u Griniču i stajao je na griničkom. Šta više poželeti? A bio je i u Ekvadoru i stajao na ekvatoru. Po jednom nogom na svaku hemisferu. Setio se kako je skočio, okrenuo se u vazduhu za pola kruga i dočekao se na Zemlju. Onda je pao ničice i poljubio asfalt. Sada se grizao za usnu. Merio je vreme. Merio je kada stižu zima i leto. Zima je uvek dolazila prerano. Nekada, sećao se dedinih priča, zima je dolazila u Decembru. Proleće u Martu. Niko više nije bio siguran šta je proleće. Bilo ga je dosta u pesmama, verovatno je bilo dobra stvar, iako su samoubistva bila najbrojnija u proleće. Po starim statistikama, ne po dedi. Mada proleće nije više postojalo, samoubistvo se činilo kao jedino rešenje.

Njegov posao je bio bitan, usklađivao je univerzalno vreme atomskih časovnika sa zemljinim vremenom. Na početku je bilo dovoljno da se ubaci jedna skok-sekunda na isteku tridesetog Juna ili tridesetprvog Decembra. U svojoj karijeri, na čijem početku je dodavao tri sekunde svake nove godine, doživeo je još jednu skok-sekundu. A radio je manje od dvadeset godina. Devetnaest, da bude precizan. Devetnaest po atomskom satu ili devetnaest godina i pedesetosam skok-sekundi solarnog vremena. Napolju su ljudi slavili novu godinu, a on je stajao na nula stepeni geografske dužine i ubacivao četiri skok-sekunde. I nije bilo dovoljno. Ubacio je i petu. I još pet. U zadnjih pola minuta stare godine, Zemlja je usporila toliko da je morao da ubaci šest skok-sekundi. I nova godina opet nije došla. Grizao je usnu sve jače ubacujući još jednu skok-sekundu i još jednu. Nova godina je stajala tu, nadohvat ruke, ali Zemlja je rešila da uspori još više. Nije smeo ni da pomisli šta će biti ako stane sasvim, ubacivao je sekunde, rešio je da stigne u novu godinu, pa makar staru produžio za ceo minut. A i da je bar bila neka godina, jedva je spajao kraj sa krajem. Osmehnuo se kratko na ovu pomisao i osetio da mu krv teče iz rane u usni koju su zubi napustili. Stara godina je odbijala da se završi, znoj i krv su kapali po instrument tabli. Zaplakao je.

„Vrlo Britanski: krv, suze i znoj.“

Skočio je kao nikad u životu (podsetio se skoka u Ekvadoru, ista vrsta okreta i sličan osećaj; da li je gravitacija toliko oslabila da se to oseća, pitao se). Na noge se dočekao pred stvorenjem obučenim u lance ili pred lancima skovanim da podsećaju na čoveka.

„…“

„Ko sam?“

Klimanje glavom i brisanje krvi sa usana.

„Ja sam Kaznadar. Bivši bog. I budući.“

„…“

„Jasno mi je, nemaš reči. Zbog mene su izmislili novu godinu. Meni da udovolje. Ispričaću ti sve, da se ne mučiš sa pokušajima da udahneš vazduh. Vidiš, ja sam zao bog. Koliko zao? Reći ću ti. Toliko zao da sama reč ’zlo’ znači ’dobro’ kada se uporedi sa onim što ja radim. Sve dok se ostali bogovi nisu urotili i uposlili jednog čoveka da me porazi. Hoću, reći ću ti. Julije Cezar. Ne samo da me je potukao na ušću Stiksa, promenio je datum mog praznika. Uveo nov kalendar, moj dan je dolazio 13. Marta, na Ide. Julije ga je pomerio na 31. Decembar. Izbačen sam van vremena i prostora i odatle sam video da se ljudi toliko raduju mom nestanku da se daruju poklonima. Poklanjaju satove jedni drugima. HA! Jedini način da se vratim je kroz ovu pukotinu koja nastaje kad krpite staru godinu. Jedna sekunda nije dovoljna“, zvecnu lanci, „Ali pet…“